Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Данашња Европска унија има двадесет и седам држава чланица, док НАТО има једну државу чланицу више. Од датог броја држава које су присутне на заседањима Савета НАТО-а као и његовим самитима чак њих двадесет и једна су истовремено и чланице ЕУ. То на пример значи да министар спољних послова Шпаније седи и на заседањима НАТО савета, али и на заседањима Европског савета и Савета министара ЕУ. За Шпанију, нама нарочито блиску због односа према Косову и Метохији, то није сметња да води своју политику и да одбије да даље партиципира у мисији Кфора на Косову и Метохији док год се на међународном плану правно не регулише статус наше јужне покрајине, коју истини за вољу већина држава чланица НАТО-а, а тиме и ЕУ држава признаје. Но то не значи да су Шпанија, Словачка, Румунија или Грчка кажњене због непослушности и нелојалности Бриселу или Вашингтону.

Сувереност, ипак, није толико релативна категорија у НАТО-у. Исто тако Србија гради стратешка партнерства са државама чланицама ЕУ попут Италије, која је истовремено и чланица НАТО-а и у којој је и база Авијано, као и торински „Фијат” или миланска „Скала”. Братска Грчка је члан НАТО-а од 1952. Не треба нимало да нас чуди па ни збуњује „дуплирано чланство” већине западноевропских и централноевропских земаља, које су окупљене у двема компатибилним организацијама. НАТО је 1949. окупио послератну западну Европу у безбедносну заједницу са САД и Канадом, али дата заједница није само војног тј. безбедносног карактера већ се ради и о политичкој заједници тј. заједничком систему вредности.

Убрзо потом шест европских земаља предвођених Француском и Немачком, до тада вишевековним непријатељима, приступају економским интеграцијама које у наредним деценијама доводе до ЕУ. Ипак, заједничка спољна и безбедносна политика као други стуб ЕУ интеграција и даље представља механизам потчињен ономе што се на Западу зове НАТО. Вероватно је разлог томе непостојање потребе за дуплирањем безбедносних – војних капацитета. Наравно, било би наивно говорити да је то савршен систем, али из перспективе ЕУ то је и даље најбоља безбедносна платформа за Унију. Међу „обезбеђеним” државама су индиректно и оне чланице ЕУ попут Аустрије и Шведске које нису чланице НАТО-а, али чија безбедност у великој мери зависи од НАТО-а.

Говорећи о овим земљама треба рећи да се ради о „неутралним” али и изузетно богатим земљама које у ЕУ улазе средином деведесетих година као врло „пожељне удаваче”. Србија, упркос показаној вољи политичке елите, није у стању да издвоји милијарде долара за војну технику која је неопходна држави која жели да буде војно неутрална. Имајући све ово у виду, можда се неко жели запитати због чега Србија, или барем део српских интелектуалаца и политичара, не жели да види нашу земљу у НАТО-у. Нема сумње да ће кључни аргумент бити НАТО бомбардовање Србије 1999. које је нанело велику штету и бол грађанима ове земље, међу којима је био и аутор овог текста. Међутим, бавећи се политичком науком не могу прихватити доношење политичких одлука на основу емоција.

Можемо гледати у прошлост и окренути леђа будућности, али верујем да је за Србију најбоље да се окрене и да погледа испред себе, а испред Србије су њени суседи који су чланови НАТО-а, а већина њих и ЕУ. Стога не треба да буде чудно ако Србија идући у ЕУ постане и члан НАТО-а. Обе столице у Бриселу Србији би, по мишљењу једног дела интелектуалаца, омогућиле бољу позицију у борби за очување територијалног интегритета и суверенитета. Зашто не бисмо покушали на тај начин бранити наше интересе? Ко гарантује да бисмо тиме више изгубили него што бисмо добили? И колико смо изгубили до сада?

Дипл. политиколог, члан Организације младих Атлантског савета Србије
Бранко Лазић
[објављено: 10/02/2010]