Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Бесмислено је да Скупштина Србије осуђује злочине над Србима, пошто је и без икакве декларације то белодано

Ових дана се борци за идеолошку хегемонију у јавности Србије сукобљавају због две теме: расписивања референдума о чланству Србије у НАТО и усвајања двеју декларација о жртвама ратова за југословенско наслеђе.

Прво треба нешто казати о мотивацији делатника који покрећу иницијативе. Јасно је, према именима потписника иницијативе за расписивање референдума о чланству Србије у НАТО, да се ради о удруженом делању конзервативаца, крајњих десничара и крајњих левичара Србије. Наиме, потписани интелектуалци и остали желе да удахну живот политичким странкама које су им блиске, а које не стоје сјајно, па истурају у први план тему која ниуколико није на дневном реду, бар не у догледној будућности. Они знају да велика већина грађана, рачунајући ту и потписника овог чланка, није благонаклона према НАТО-у уопште, а посебно не према чланству Србије у њему. Страхује се, међутим, да би јавно мњење могло да се промени пуким протоком година, па би данашњи противници западног војног савеза могли кроз две или три године постати његови поборници. Таква претпоставка исказује извесно неповерење према грађанима Србије. Наиме, зашто би неко тек тако изменио своје мишљење о једној важној ствари као што је чланство у НАТО? Да се не ради о неповерењу, мирно би се чекао тај дан када бисмо одлучивали о теми, а не би се инсистирало на убрзаном одлучивању о томе.

Нимало изненађујуће, министар Шутановац је, нестрпљиво се удварајући званичницима САД и НАТО, направио услугу потписницима иницијативе, јер једино што могу навести као оправдање јесте његова намера као министра одбране да Србија једног дана уђе у НАТО. Неке невладине организације које су основане са идејом да помогну процес приступања Србије НАТО-у такође прижељкују борбу због тога у јавности. Из те борбе оне се надају материјалној користи, а њихови противници, али и потпредседник ДС-а политичкој.

Друго, председник Србије је изнео иницијативу за доношење декларације о жртвама покоља у Сребреници које су извеле снаге генерала Младића. Она је мотивисана како увиђањем етичких разлога везаних за успостављање колективног сећања на злочине почињене у наше име над несрпским жртвама тако и спознајом политичких интереса везаних за одбрану спољнополитичке позиције Србије у региону, пред великим силама и пред Међународним судом правде у Хагу. Одмах затим покренула се дебата да ли треба у декларацији осудити само злочин у Сребреници или и све злочине у ратовима за југословенско наслеђе. Након тога је као соломонско решење усвојен закључак да треба донети две декларације: једну о Сребреници, а другу о свим осталим злочинима.

Писац овог чланка сматра да само једна декларација која недвосмислено осуђује геноцидни покољ у Сребреници има смисла. Наиме, нема нормалног људског бића које неће на апстрактној равни осудити све злочине, а нарочито злочине учињене против сопствене нације. Усташки геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату, или злочини у сплитској Лори, на Пакрачкој пољани, у ,,Бљеску” и ,,Олуји”, баш као и злочини Насера Орића и Рамуша Харадинаја, гостујућих муџахедина у БиХ, сарајевских криминалаца и тзв. ослободилачке војске Косова недвосмислено су осуђени у српској јавности и то није непознато. Према томе, бесмислено је да Скупштина Републике Србије осуђује злочине над Србима, пошто је и без икакве декларације то белодано. Оно, међутим, што није извесно јесте да ли Срби већински осуђују конкретне злочине које су неки њихови представници учинили над несрбима. Због тога Скупштина Србије треба да донесе само једну декларацију о осуди сребреничког покоља као најгорег који се збио у ратовима за југословенско наслеђе. Тако би Србија послала јасну поруку да осуђује злочине који су почињени у њено име. Саосећајући са жртвама злочина који су извршиле снаге генерала Младића, који се налазио на платном списку Србије, начинили бисмо морални искорак као друштво, а држава би од тога имала политичке користи.

Наравно, ако политички интереси, тј. националистичка одупирања, налажу да се донесу две декларације, нека тако буде. Сведочиће то о степену тренутно достигнуте зрелости наше политичке елите, баш као што је и одбијена иницијатива Жарка Кораћа о скупштинској осуди сребреничког геноцида, коју је потписник ових редова подржао на овом истом месту 24. јула 2009, сведочила о степену њене тадашње зрелости. Тада су само ЛДП, ЛСВ и мањинске странке подржале декларацију. Сада ће скупштина највероватније донети две. Ради се о лаганом напретку, па макар једна од ове две декларације била бесмислена.

доцент на Филозофском факултету у Београду
Јово Бакић
[објављено: 26/01/2010]