Израда важећег Просторног плана РС ( План ), усвојеног 1996. године, трајала је са прекидима тридесетак година. У циљу изналажења квалитетног решења мењана је методологија, поступак израде Плана се враћао на почетак, да би се на крају под паролом „хитности“ 94` стигло до нацрта Плана . О њему је започела неуобичајено свеобухватна и отворена јавна расправа коју је организовала тадашња ауторитарна власт. Расправа је вођена на територији целе Србије и у њу су били укључени сви релевантни фактори – стејкхолдери (представници политичких структура, грађани, разни експерти из струке или од струке, итд.), а у циљу претходне верификације предложених решења формиране су посебне рецензионе групе, организовани и стручни и научни скупови. Коначно, Закон о просторном плану РС је 1996. године, великом већином гласова, усвојен у Народној скупштини Републике Србије. Усвојеном законском решењу није се могао оспорити ни квалитет, ни легитимитет, ни легалитет. Ипак, ни власт пре 2000, а ни власт после 2000 , није спроводила овај закон. Зашто?
У Просторном плану из 1996. године по први пут је предложена макрорегионална подела Србије на планско-управљачке просторне целине. Планом је предложена „пробна“ регионална схема састављена од 6 макрорегиона и 34 „функционална подручја“, као једно од могућних решења за регионалну поделу Србије. План је у Народној скупштини Републике Србије усвојен без утврђивања граница макрорегиона, да би се затим карта која приказује поделу Србије на 6 макрорегиона (додуше уз напомену да није усвојена у скупштини), појавила у штампаној верзији закона. Србија је постала једина од свих бивших социјалистичких земаља која је имала усвојен национални стратешки документ у области просторног развоја. Ипак, средњорочни план развоја и пратећи закони неопходни за имплементацију Просторног плана РС никада нису усвојени.
Или је цео поступак доношења закона о Просторном плану био само велика представа са циљем да се поправи имиџ српске власти (тј. да се Европи прикаже да се у Србији дешавају демократске промене, да се закони доносе по процедури примереној земљама чланицама ЕУ и да се „установљавањем региона“, у циљу даље демократизације, припрема децентрализација власти) или се од свега одустало због пораза СПС-а на локалним изборима крајем 96` и губитка власти у већини градова и општина Србије.
Власт после 2000. године, иако је разрађивала неколико верзија регионалне организације Србије, па чак у предизборној кампањи најављивала установљавање регионалне самоуправе као уставно решење, показала се ништа мање „унитаристичком“ од претходне. Нови Устав је успешно усвојен у Народној скупштини РС, са две покрајине и градом Београдом као посебним ентитетима, али без региона. Изговор да није прилика за регионализацију јер је Косово прогласило независност никако не може бити оправдање за одустајање од децентрализације. Пре ће бити да су „демократе“ промениле мишљење услед промене „агрегатног стања“. Они имају власт. Предизборна кампања је прошла. Европа их је, брже боље, да би пред својом јавношћу оправдала учешће у бомбардовању Србије, промовисала као демократску власт. Коме још треба децентрализација и регионализација?
ЕУ је за обнову бомбардовањем разорене инфраструктуре и развој демократије у Србији оформила посебне фондове. Ове паре су потрошене до 2006, а приватизовањем великих јавних и друштвених предузећа некако се догурало и до 2008. Даље повлачење средстава из фондова ЕУ, могуће је, али само уз претходно испуњавање прописаних услова који важе за све кандидате и чланице ЕУ. Један од тих услова је и регионализација.
“Децентрализација у смислу регионализације није услов за улазак Србије у ЕУ јер би то било мешање у унутрашње уређење једне државе. Међутим, ЕУ поставља услове на нивоу ефикасности”  .
Испуњеност „услова на нивоу ефикасности“ је предуслов за приступ фондовима ЕУ намењеним смањивању развојних неједнакости између европских региона. Региони сагласно тзв. NUTS номенклатури, а не државе, могу да аплицирају за ова средства под условом да се ЕУ по њеној методологији достављају статистички подаци о бруто друштвеном производу.
“То могу само Београд и Војводина, који имају скупштине. Централна Србија, у којој живи четири милиона становника, нема административне органе, не може да пошаље статистичке податке ЕУ, па је самим тим ускраћена и за средства. Србија може да добије одређену суму, али неће моћи да је потроши баш због истог недостатка. Зато је децентрализација у административном смислу преко потребна” .
Србији, чија је привреда практично уништена (санкције, инфлација, транзиција, бомбардовање, мафија,...), за излазак из кризе неопходан је приступ регионалним фондовима ЕУ - бесповратним финансијским средствима и повољним кредитним линијама. Због тога сви закони земље Србије, па и Стратегија просторног развоја Републике Србије до 2020 (као основ за доношење новог Просторног плана РС) морају да испуњавају услове за приступ овим фондовима .
„Регионална политика ЕУ, као једна од заједничких политика за коју ће у периоду од 2007. до 2013. година бити издвојено 36% од укупног буџета ЕУ, главни је инструмент смањивања развојних неједнакости између европских региона и постизања равномернијег просторног развоја ЕУ. Регионална политика ЕУ се спроводи кроз реализацију пројеката у оквиру три главна циља, и то:
• Циљ 1: Конвергенција (уз помоћ средстава из Европског фонда за регионални развој - ERDF, Европског социјалног фонда - ESF и Кохезионог фонда);
• Циљ 2: Регионална конкурентност и запосленост (уз помоћ средстава из Европског фонда за регионални развој - ERDF и Европског социјалног фонда - ESF);
• Циљ 3: Европска просторна сарадња (уз помоћ средстава из Европског фонда за регионални развој - ERDF).
У остваривању Циља 3 могу учествовати и земље које су кандидати или потенцијални кандидати за чланство у ЕУ (као што је Република Србија), као и суседне земље, за чије учешће су обезбеђена два финансијска инструмента ЕУ: Инструмент за претприступање - IPA и Европски инструмент за суседство и партнерство - ENPI. У оквиру Циља 3 постоје програми:
• прекограничне сарадње;
• транснационалне сарадње,
• међурегионалне сарадње (укључују програме Urbact , Interact и ESPON).
Имплементација европске регионалне политике заснива се на институционалној територијалној подели земаља чланица  , односно на тзв. НУТС номенклатури која разликује три нивоа хијерархије:
• NUTS 1 - има минимум три, а максимум седам милиона становника, односно представља јединствену националну територију;
• NUTS 2 - има минимум 800 000, а максимум три милиона становника;
• NUTS 3 - има минимум 150 000, а максимум 800 000 становника.
Ниво NUTS 1 може имати улогу посредника између региона државе чланице и ЕУ, али су прави и једини корисници регионалне политике ЕУ нивои NUTS 2 и NUTS 3, односно региони и дистрикти.  “
Прeтходни цитат је део програма за спољашњу употребу и за доказивање усаглашености наших закона са законодавством ЕУ. Пре њега у истој одлуци постоји и део за унутрашњу употербу:
„Развојни региони , у смислу овог програма , јесу планска категорија која означава функционално заокружена подручја , односно делове територија организованих на економским основама у функцији развоја , без административних и управних функција .
Какав програм , таква и стратегија (засад само прва фаза).
У првом делу предложеног текста „ Просторни развој Србије јуче и данас“, за који сами аутори кажу да „представља полазиште у изради прве фазе Стратегије просторног развоја Републике Србије“, дата је, вероватно најозбиљнија и најтачнија анализа докле је ову земљу довело вишедеценијско централистичко управљање из Београда, а у интересу Београда и каква све ограничења и сметње, пре свега на основу таквог управљања, постоје у будућем просторном и свеукупном развоју Србије. И поред тога, Србији се у другом делу текста „Визија, циљеви и конце п ција просторног развоја – к а променама до 2020. године “ као стратешко решење предлаже даља „београдизација“, а „осовина“ Београд - Нови Сад као носилац свеукупног развоја и „капија“ Србије према остатку демократског, по правилу, децентрализованог и регионализованог света.
Да не буде забуне, то што се у тексту појављују региони односи се на виртуелне категорије које у стварности нити постоје, нити ће у скоријој будућности, ако се о томе пита српска власт, постојати. Циљ њиховог помињања је да у поступку придруживања ЕУ, ако до тога уопште дође, као статистичке области „NUTS2“ и „NUTS3“ послуже разним владиним регионалним агенцијама за повлачење донација из регионалних развојних фондова ЕУ и њихово преусмеравање, директно или индиректно у Београд (видети Нацрт закона о регионалном развоју). Стварни региони као регионалне самоуправе , за чије је формирање потребно извршити децентрализацију и деконструкцију власти, како би они могли да преузму на себе функцију развоја нису предмет ни једног законског акта па ни овог.
У „циљу спровођења политике полицентризма односно подршке Републике јачању развојне улоге градова и мањих урбаних центара “, стратегијом се уводи нова класификација до сада претпостављаних макрорегионалних центара (са изузетком Зајечара), па се за Београд, Нови Сад и Ниш установљава статус „подручја међународног значаја“, Крагујевац добија „национални значај“, док „функционална урбана подручја Ужица и, у мањој мери, Зајечара имају регионални значај “. С обзиром да је једини критеријум за овакву класификацију био број становника, јер се он једини поклапао са „партијским кључем“ актуелне власти, можемо само да замислимо каква ће бити подршка Републике градовима као регионалним центрима у функцији будућег „равномерног“ регионалног развоја“.
Ако предложена решења просторног развоја дата у овом тексту , ставимо у контекст са осталим владиним секторским и другим стратегијама, у којима по правилу покрајинска власт развој покрајине финансира сопственим средствима, а централна власт аутономно одлучује о томе како ће се средства расподељивати у осталим деловима Србије (то смо већ видели приликом расподеле средстава из НИП-а), развој Србије ће се, као и до сада одвијати кроз асиметрично-централистичко решење: Војводина, Град Београд и поново Град Београд у име „унутрашњост“ испод Саве и Дунава.
Још једном се грађанима Србије, као предлог „људи од струке“, и у овом тексту , безочно намеће политички инструментализован концепт развоја Србије (уподобљен са партијским програмима владајућих странака и интересима града Београда), као оптимално и једино могуће решење за све оне који се до сада нису преселили у Београд, већ, тврдоглаво, хоће да живе тамо где су и рођени.
Београд у борби да постане европска метропола и „једна од капија Југоисточне Европе“ не бира средства. Нико га и не спречава. Изабрани представници локалне власти широм Србије, са изузетком Војводине и Крагујевца, ћуте и чекају мишљење својих политичких централа и ментора из Београда. Грађани, углавном и не знају суштину проблема. Њима се у медијима свака иницијатива за праву регионализацију презентира као сепаратизам, а то подсећа на Косово. У међувремену „унутрашњост“ све више постаје „тамни вилајет“, нешто што треба сакрити од света. Зато ваљда Београд и тежи да буде што већи – да се што мање види шта је иза „капије“.
Сагласно претходном , са позиције Београда и Београђана, унитаризам се намеће као једини пожељан облик владавине у Србији, јер само он може да гарантује да ће „београдизација“ бити уграђена у сваку стратегују развоја, у сваки закон и сваку одлуку владе - да ће средства домаћих и страних фондова, предвиђена за развој Србије, завршити у Београду.
Како је очигледно, даље истрајавање на централистичком концепту развоја, „струци“ наметнуто решење од представника актуелне власти, која са својим и осталим београдским посланицима има већину у Скупштини Републике Србије, поставља се питање чему јавна критика, јавно неслагање са предложеним концептом просторног развоја или било којим другом законским предлогом који нам долази из Београда?
• За Србију изван Београда, како за грађане, тако и за локалне самоуправе, питање: „централизација или деметрополизација и децентрализација са регионалним самоуправама“, све више постаје питање опстанка. Само јавним разобличавањем перфидне стратегије власти, да „београдизацију“ угради у свако законско решење и интерес Београда наметне као интерес целе Србије, грађани ће схватити да је регионализација државни и њихов лични интерес.
• Локалне самоуправе у Србији, и када то није по вољи републичке власти, за своја права гарантована Уставом, а пре свега за право на развој и бољу будућност, морају да се боре аргументовао и јавно, а не да лобирају код властодржаца у Београду.
• Град Крагујевац као локална самоуправа, регионални центар и прва престоница модерне Србије, има обавезу да се свагда, (са свим својим политичким, грађанским и интелектуалним потенцијалима), јавно бори против тога да Крагујевчани, грађани Шумадије и централне Србије, у својој земљи, било чијом вољом па и вољом актуелне власти, београђана или „стручњака“, буду грађани другог реда („они из унутрашњости“).
|
