Говор Саше Миленића, потпредседника ЗАЈЕДНО ЗА ШУМАДИЈУ овлашћеног представника посланичке групе Г17 и ЗАЈЕДНО ЗА ШУМАДИЈУ
(Народна скупштина Републике Србије, 24.11.2009.)

Чудновато је да ви још имате вољу да говорите када на вас више нико не обраћа пажњу. То није натпис над куполом Народне скупштине Републике Србије, уважена председвајућа, поштовано председништво, даме и господо народни посланици, поштовани господине председниче, подпредседниче и министри Владе Србије.

Ова реченица заправо представља једну провокацију и увреду која је окидач једног знаменитог Шекспировог заплета. Тај заплет се одвија кроз надгорњавања једниог ратног хероја, храброг витеза, и његове односе, наглашено вербалне, са једном племенитом, еманципованом, аутономном госпом што већ изгледа као својеврсна алегорија ове војвођанско – српске квази контроверзе, а која се наставља и даље јер се све то завршава венчањем и свадбом до у наслов који гласи „Много вике ни око чега“.

Много вике ни око чега ако не рачунамо оно што се евентуално може дешавати у невидљивим, затвореним друштвеним круговима. Јер остаје савршено нејасно шта је заправо то што се у предлогу закона о утврђивању надлешности АП Војводине не би очекивало, подразумевало да Војводини припада, а што се у њему налази, осим можда са неких становишта, колико се може чути саме аутономије, која је ипак у Војводини, не само бабовина и него и Уставом гарантована.

Шта би рецимо могло представљати стварни повод такве контроврезе?

Да ли размера изворних и поверених послова у утврђеним надлежностима? Па то је једна заправо бескрајна тема „Ад инфинитум“, која ће се водити докле год постоји било какав облик локалне самоуправе, аутономије, регионализације у Републици Србији живела нам на многаја љета.

Да ли је то питање главног града? Мислим важи! Да се изразим адолесцентском стилистиком савремене језичке неухрањености. Јер, савршено је јасно да, ма како ми дефинисали Нови Сад, у тексту закона о утврђивану надлежности АП Војводине, он природно, чињенично, напросто јесте главни град Војводине.

О чему се онда заправо ради. Та ванинституцијалана расправа чиме је била мотивисана? Око чега је пробелм, ако проблема и има, те га и називам квази контроверзом, и настао? Даме и господо Народни посланици мишљење моје странке, Заједно за Шумадију, као и нашег коалиционог партнера Г17 плус, дакле интегрални став посланичк групе Г 17 плус, јесте да је очигледно да је у тој јавној расправи постојао један сувишак значења, који, предметни документи, ни овај предлог закона а потом ни тектст Статута, нису успели да изразе. Тај сувишак значења заправо изражава један отворени хоризонт повишених грађанских очекивања наше јавности, али нажалост и њених ограничења и страхова. Када говорим о хоризонту повишених очекивања сасвим је извесно да су се кроз ту тему изражавале амбиције да Србија брже напредује, амбиције да се ратосиљамо тегова и ограничења у напредовању овог друштва, да је ту била садржана и амбиција да се Србија модернизује, либерализује, изнад свега и амбиција да Србија уђе у јасан отворен процес децентрализације и регионализације. Та политичка тенденција заправо јесте једина стварна ослободилачка тенденција нашег друштва данас. Међутим, поменух да је са нашег становишта наша јавност такође оптерећена и ограничењима и страховима. Засита књига у коју је уписана српска историја, култура, национални идентитет има многе стране исписане златним словима и титлама али на жалост у тој књизи има и оних страна које нису исписане баш златним словима. На тим странама, налази се и нешто од топоса, формације, модела структуре мишљења, што је живо и данас, што изражава једно негативно, ајдучко, јавашлијско наслеђе. Оно обликује перспективу буџака која је вазда била негација света. Из буџака свет је увек негде тамо. Из буџаклијске перспективе он је по дефиницији пречански. Из буџаклијске перспективе тамо где у даљини све боје постају блеђе на крају свет увек изгледа белосветски. Та буџаклијска перпектива јесте нешто што оптерећује нашу културу, наш начин политичког мишљења и одлучивања данас. И данас треба показати, пре свега овде у Народној скупштини Републике Србије, да се направи рез са стратегијом охрабривања таквог начина мишљења са постискивањем јавности у ту врсту регресије, да се направи јасна одлука демократских политичких снага Србије, да ометеност у развоју овог друштва учине стварју његове прошлости, а да се определи управо за оно што јесу отворене перспективе. То север Србије, Војводина, а историја дозвољава да ту управо додамо и Шумадију, управо опредмећује, представља и симболизује. Шта је Војводина друго него историјски континуитет борбе и овог народа, ове културе, за политичком организацијом, за интеграцијом, међународним признањем, еманципацијом, самоодређењем. Војводина и Шумадија заправо чине јединствен културно – историјски простор српског подунавља на којем је и настала модерна српска држава. Тачно је да су у Шумнадији, у Крагујевцу, Карађорђе и Милош кроз српску револуцију оружјем стварали њене темеље, али Давидовић долази преко реке да пише Уставе, Јоаким Вуијћ долази да у Шумадијском збегу, како каже, пронађе народ и отаџбину и оснује први Српски тетар. Стерија долази да у лицеју крагујевачком направи уистину прву установу високог образовања у Срба. Јосип Шлезингер долази у Крагујевац да у тетару направи прву модерну, еврпоску музику и музичку сцену у Срба. Шумадија и Војводина су створиле модерну српску државу и то је срце Србије. Оптуживати тај простор за деструктивне антидржавне тенденције не значи ништа друго до показивати потпуно одсуство знања и слуха за историјски коридор нације и друштва којем припада. Оно што је поента у оваквом расуђивању, и на шта посебно апелујем, јесте чињеница даме и господо да смо се у протеклим годинама наслушали теме државног разлога. Србији су заглувеле уши од државног разлога. Има ова држава војску, полицију, службе, управе да брину о државном разлогу, а демократски изабрани политичари уместо да се додворавају првопоменутима треба једном да стану на страну грађанског разлога, с храброшћу да овај разлог по потреби и конфронтирају ако треба са логиком државног разлога. Заступајући логику државног разлога у деценијама за нама сатрли смо три државе под нама. Да ли ову коначно нашу том темом треба оптерећивати са државорастопчних традиција такозваног државног разлога. Или, треба да проникнемо у стварни смисао не изражен до краја у овом опредлогу закона оног повишеног очекивања у војвођанској иницијативи. Шумадија то повишено очекивање нарочито подржава. Не зато што жели асиметрију у Србији, нити неку привилегију за Војводину, него зато што верује да су сазрели услови за универзализацију и поопштавање ових ставова на територији целе Србије. Србија треба отворено да уђе у процес политичке регионализације, е да би напредовла и да би се заиста интегрисала у заједницу просвећених народа европе данас. Ако то не разумемо данас заиста ризикујемо да паднемо под удар оне оптужбе која стоји у стиху, „заиста је чудновато да ви још увек желите да говорите када на вас више нико не обраћа пажњу“. То ће заиста и важити за српски парламент ако у овом закону не види завршетак једне полемике, него управо супротно почетак истинске борбе за регионализациују и децентрализацију Републике Србије. У том смислу и с таквим повишеним очекивањем Заједно за Шумадију и Г17 плус, односно интегрално посланичка група Г17 плус, гласаће за овај закон.

Делови из говора су објављени и у гласилу ЛСВ
СЛОБОДНА ВОЈВОДИНА