Текст у потпуности преузет са портала
листа "ДАНАС"

Аутор: Саша Миленић
Ових се дана распламсава медијско тематизовање сукоба интереса у утихлим клупама националног парламента, али се још увек не препознаје спремност да се у разматрање овог питања, поред грађанске ревности и антикорупцијске будности, укључи и нешто критичког расуђивања.

Они најгласнији, праведничким жаром обузети, посвећени сузбијању саблазни зване сукоб интереса, никако да примете како би у горљивом заступању овог високорафинованог ексклузивитета савремене грађанске политичке културе, као прве жртве, могле да падну управо темељне вредности саме демократије. Пре него што ћар борбе против корупције поједе вајду српске демократије, овим се текстом жели изнети упозорење да се моменталном применом одредби предметног закона, по којима народни посланици имају да бирају између посланичке и иних функција, удара на принципе представничке демократије, као што су: неприкосновеност изборне воље грађана, репрезентативност парламента, па чак и сам партијски плурализам.

Пре свега ваља приметити да се правила игре не смеју мењати у току игре. Регуларна је само она утакмица која се заврши уз поштовање оних правила која су била позната и прихваћена пре њеног почетка. Када се замени шта је потребно заменити, следи да је нерегуларно оспоравати било који од мандата које је кандидат легитимно добио на основу избора, кад већ при његовом кандидовању и предизборном јавном представљању није било ничег спорног. Узећу за пример управо најчешће помињани случај, председника моје странке, пример господина Верољуба Стевановића, који је народни посланик и градоначелник Крагујевца, истовремено. Да се не лажемо, није случајно захтевано од господина Стевановића да се кандидује и као народни посланик иако се знало да се он првенствено бори за још један градоначелнички мандат. То је захтевано управо зато што су предвиђања и истраживања указивала на извесност поновне овере његове градоначелничке позиције у Крагујевцу. Нико није видео ништа спорно нити ново у томе да успешни градоначелник истовремено буде и народни посланик, баш као и његов претходни београдски колега, почивши господин Богдановић, у ранијем сазиву Скупштине. Није сувишно поменути да је управо то одлучило последње парламентарне изборе у Србији. За оне који воле да рачунају ево лаког задатка. Одузмите од гласова листе За европску Србију 50.000 гласова (то је неспорни минимум који Стевановић носи, иако је реални број већи). Затим додајте тај број народњачкој листи. Видећете да актуелне скупштинске већине нема. Још ако претпоставимо какво би било опредељење социјалиста у таквој констелацији, оправдано би се дало закључити да је овакав однос политичких снага у Србији, верификован на последњим изборима, одлучио Верољуб Стевановић, управо пристанком да се кандидује и на парламентарним изборима и то на Тадићевој листи. Оспоравати његов посланички мандат данас, ретроактивно уносећи критеријуме који у време избора нису прокламовани, у најмању руку значи ставити под сумњу и резултате избора. Ако господин Стевановић буде принуђен да због сукоба интереса да оставку на једну функцију, нема сумње, он ће као прослављени градоначелник Крагујевца, једини у историји града који је на то место биран три пута, веран Шумадији и суграђанима, поднети оставку на место народног посланика. Да ли ће тада оставке поднети и Цветковићев кабинет?

Додатно је важно уочити да би применом горе наведених разлога и моја маленкост следила пример господина Стевановића. Како на листи За европску Србију није било места за више кандидата наше странке, то следи да се моментална примена законских одредаба о спречавању сукоба интереса своди на постизборно избацивање странке Заједно за Шумадију. Олако се превиђа да то није само проблем наше партије. Када се сагледа стварни број и политичка тежина посланика који би се одједном нашли у сукобу интереса, видело би се да је то национални проблем, тачније, претња за представничку демократију у Србији. Да ли се иза ове тежње крије амбиција деградације парламентарне демократије и интегритета посланика? Да ли се то трага за анонимним парламентом, безначајном и мутавом гласачком машином као што је била Скупштина у једнопартијском систему? Да ли је онда парламент сувишан: што се не би увео принцип корпоративног управљања Србијом где шефови партија имају удео сразмеран броју гласова? Колико бисмо тек тад уштедели?

Уместо слутњи, постоји само једно рационално решење које је Заједно за Шумадију већ изнела у јавност: одложити примену спорних одредби до наредних избора и примењивати их већ на процес кандидовања. Тако се чува достојанство залагања за спречавање сукоба интереса, али и парламентарна демократија у Србији. У супротном, по старом обичају, проблем који се не решава у систему, решиће се на ванредним изборима.

Аутор је потпредседник странке Заједно за Шумадију, председник Скупштине града Крагујевца и народни посланик