Tekст з потпуности преузет са портала листа
"БЛИЦ"

Амнезија полако постаје трајна особина српског политичког друштва - на том темељу изостаје очекивана одговорност, али зато започињу нови политички пројекти.

„Блистава” идеја која је месецима хорски извикивана јесте она о успостављању двопартијског система која би нам донела праведни већински изборни систем. Ствари изгледају заиста обећавајуће: бира се кандидат на своје име и у својој изборној јединици, директно је везан за бираче-грађане, пролазе само велике странке, мали уцењивачи нестају са политичке сцене и Србија добија жељену политичку стабилност.

Е сад, да погледамо наличје тога. Србија је за Слобиног вакта већ имала већински систем у којем је тадашњи СПС имао готово апсолутну власт, а опозиција са великом подршком остајала у нокдауну. Дешавало се да кандидати једне странке у укупном збиру имају и до 30 одсто подршке бирача, а да немају изабраног представника. Данас би тај систем обрисао све локалне и регионалне иницијативе, као и политичке идеје које су профилисане кроз тзв. мале странке. Заблуда је да ће се у оквиру претпостављене две партије наћи места за толико различитости. Оно што иритира и брине јесте потискивање чињенице са колико напора и тешке борбе се дошло до пропорционалног изборног система са једном изборном јединицом. Тек такав систем је показао политичко расположење и реалну снагу свих политичких актера. Са новим Законом о политичким странкама (10.000 потписа за оснивање) и релативно високим цензусом од пет одсто постављени су високи критеријуми за сваког ко жели да уђе на политички терен. Политичка нестабилност, непотизам и корупција јесу озбиљни проблеми који захтевају решавање. Илузорно је очекивати да ће се то и остварити свођењем броја политичких актера с петнаестак на два. Решење је реформа самих странака, што значи њихову демократизацију, транспарентно финансирање, позитивну селекцију кадрова, професионализацију и деполитизацију државне управе и, пре свега, одговорност пред онима који су нас бирали. Зато би успостављање биполарног партијског система суштински био корак уназад за наш парламентаризам и антидемократски чин који заправо има улогу инструмента за учвршћивање власти и доношење још веће количине неформалне моћи.