| |
tekst_koji_se_ispisuje_ako_ne_uspe_ucitavanje_swfa
|
|
|
|
 |
 |
 |
Саша Миленић: Мој рођак са Марса
илити може ли култура већ ове године да направи одлучнији искорак ка стварности |
 |
(крагујевчки недељник СВЕТЛОСТ, 15.јануар 2009. ) Саша Миленић, потпредседник ЗАЈЕДНО ЗА КРАГУЈЕВАЦ и народни посланик
Хоћу да говорим о једној европској држави, која је република са демократским политичким уређењем. Њен буџет за полицију је нешто већи него буџет за културу, али значајно мањи него буџет војске. Међутим, тај војни буџет је дупло мањи од буџета за просвету. Шта више, ако се не рачуна министарство финансија (јер оно и нема неке значајније своје новце, већ трансферише средства и управља кредитима), ниједно министарство у влади ове државе не може да се мери по снази буџетских средстава са министарством просвете. Оно за потребе образовања плански троши око, а реално и преко, оних идеалних 15% националног буџета. Погодите, о којој земљи је реч!
Наравно, погодили сте, говоримо о нашој земљи, реч је о Србији. Шалим се. Оно јесте да је реч о Србији, али не верујем у нарочиту бројност оних који су то и препознали. Па ако заиста и нисте, као што претпостављам да у горњем опису нисте препознали Србију, поставља се питање: како то да једну чињенично поткрепљену дескрипцију стварности (сви се горњи наводи могу проверити) ми не успевамо да сравнимо са сликом те исте стварности у нашим главама. Заоштреније, зашто наша просечна, колективна слика света толико искривљује стање ствари у том истом свету? Зашто наш човек не стоји чврсто обема на земљи, него њоме хода са главом на Марсу? Зашто је наше мнење толико необјективно да се малтене свака иоле значајнија друштвена иницијатива претвара у кризу јавности, чак пробни камен самог њеног постојања?
Реч је дакле о култури. Приметили сте да на јавном медијском сервису Србије, не рачунајући емисије колажног типа, не да нема сталних озбиљних емисија о култури него више не иде ни Коцкица , као јавна предшколска обука критичког мишљења, а врхунац озбиљности ТВ Београд, алијас РТС, досеже у дневно-политичким емисијама Стефановића и Станојевића. Зато је изазов толико лишће беле хартије, као прилика која се ретко указује, да се на њој ипак напише нешто важно, о чему и званична и шира јавност ређе говори (барем на местима за јавно слушање или конзумирање). Отуда, наравно, најпре ваља изложити скицу послова које на подручју културе локална самоуправа планира да доврши или започне у 2009. години.
План је да се настави са даљом изградњом система градских установа културе. То значи да би, као што је и најављивано, у овој години позоришни фестивал Јоаким Фест требало да доживи своју институционализацију и формално одвајање од Књажевско-српског театра, као што се и процедурално беспрекорно спроведеним припајањем Шумадија филма градском Дому омладине стичу услови за издвајање простора некадашњег певачког друштва, а каснијег биоскопа Раднички, да би се на овом месту коначно формирала прва крагујевачка институција музичке културе Музички центар . Он ће и ове године организовати Међународни фестивал камерних хорова, што у име прослављања свога постанка, што због бржег испуњавања неких критеријума битних за пријем у европску породицу музичких фестивала (није дакле реч о напуштању бијеналног концепта, него о хватању корака). Сарадња Музичког центра, Музичке омладине, ФИЛУМ-а и крагујевачких музичких стваралаца, а под координацијом Књажевско-српског театра, треба да доведе до установљења опере у нашем позоришту, на нивоу репертоара. То значи редовна извођења опере Биничког На уранку , али и постављање највише две нове опере на Великој сцени Јоаким Вујић, колико је омогућено овогодишњом буџетском пројекцијом. Преуређење и брендирање градске дворане Шумадија као новог ексклузивног објекта Дома омладине треба да послужи јаснијем програмском идентификовању ове градске институције као најмоћније у земљи у својој категорији. Истовремено Дом омладине има важну мисију у подруштвљењу сталних великих манифестација као што су Џез фестивал или Ђурђевдан је . Циљ је да повезивањем приватног и јавног, институција и цивилног сектора оне постану снажно идентификован градски бренд масовне културе у ширем окружењу. Буџет предвиђа око 4 милиона динара за набавку књига, што уноси спокој у редовну делатност Народне библиотеке Вук Караџић, која већ увелико ради на ширењу и опремању своје градске мреже. Међутим, стварни проблеми ове установе биће разрешени тек када буде решено питање њеног адекватног смештаја. Градоначелник подузима све потребне мере да се кључни догађај у том правцу одигра управо ове године, а то је преузимање војне имовине на простору касарне Радомир Путник . За медиј књиге значајне су и новости које треба да донесе издавачка кућа Кораци , која би ове године требало да почне да води и уистину нову градску књижару, као и перспективни, амбициозни пројекат Енциклопедија Шумадије . Први кораци у том смеру су већ начињени у сарадњи са националном институцијом Службени гласник . Већ функционише уређивачки савет енциклопедије Крагујевца (у оквиру националног пројекта енциклопедије градова) и налази се пред формирањем уређивачког одбора. Како је већ постигнут договор о установљењу Гласниковог дистрибутивног центра у Крагујевцу, а могућа је и још једна књижара, отварају се озбиљни простори за креирање једне нове идеје сусрета локалние и националне иницијативе, нарочито ако се има у виду развојни концепт према којем би у перспективи управо Службени гласник требало да прерасте у националну лексикографску институцију.
И могли бисмо тако надугачко и нашироко да распредамо о мору планова и послова у оквиру реализације концепта културне политике града , концепта који почива на потреби обнављања Крагујевца као урбаног културног центра од прворазредног значаја за полицентрично грађену националну културу, али чему то. Који је уопште смисао било какве културне политике, па и ове крагујевачке?
Шта нам показује тест са почетка овог текста? Ми смо, по претпоставци, изненађени беседом која Србију назива европском, демократски уређеном земљом, што она одиста, према свим уџбеничким критеријима, јесте. Изненађени смо кад се суочимо са чињеницом високе коректности у расподели и редистрибуцији буџетских средстава. Зашто? Зато што смо научили да о својој земљи и својим ближњима мислимо и говоримо све најцрње? Или има неко значењско језгро, неки несвесно научени, диктирани културни модел који увек изнова сугерише: ништа не ваља? Вратимо се буџетској рачуници. Заиста Србија највише новца издваја за образовање, али 96% просветног буџета одлази на зараде запослених у образовању, којих има око 300 000, и на њихова права која произилазе из радног односа. А како тек рачуница стоји са осталим корисницима, који у буџету лошије пролазе од просвете? Неке рачунице показују да ако се ставке буџета Србије проанализирају реално, а не тек номинално (као на пример субвенције, које номинално изгледају као подршка привреди, реално највећим делом завршавају у зарадама запослених), око 70% укупних буџетских средстава одлази, упрошћено речено, на плате. То онда показује да држави Србији не недостаје форма, процедура и стандарди, него материја, садржина. Тачније, нема Србија проблема са демократијом него са тим што је сиромашна. Упрошћено, не фали нашој држави поретка и родољубља, него пара. А то не ствара држава, то не доносе закони, резолуције и декрети, то ствара такозвани народ, разуме се, ако је стваралачки. Не издржава држава народ, него народ државу. Зато што процењује да је тако најбоље за успешност његових послова, ако их уопште и смера. Тако се химерична представа о народу и кристализује до појма слободног грађанства. Зато је државотворни и најродољубивији налог који се данас у Србији може чути: Помери се, мрдни и започни да радиш неки посао. Патриота је онај који стиче сопственом акцијом, а плаћа порез држави. Ко на том послу још и друге запосли, и плаћа доприносе, тај је истински народни херој.
Ово се не свиђа преживелим московитима и новокомпонованим свирачима на инструментима руског штима. Између осталог, зато што такво размишљање мирише на либерализам и Америку, тог мрског господара света, рекли би, који је млађи од наших тараба, а већ је заборавио да потиче од пробисвета и дангуба, сецикеса и бедника, речју од овдашњих (ево једног непажљивог признања о сопственом европском идентитету овог прикривеног антиевропског дискурса) осуђеника, прогнаника и губитника. Тачно. У томе и јесте величина сна о људској слободи и снага наде коју је модерној цивилизацији подарила Америка. Ти прогнаници и ловци на срећу, који су се у тек откривени свет искрцали ко на Марс, успели су сопственим рукама, од сопствене беде, док се ни наше тарабе још нису расковале и сатрулеле, да од тог пустог Марса направе најбогатију и најмоћнију силу овог света. Да ли је притом ико икада чуо да америчка нација од некога тражи или очекује помоћ?
Да ли онај који се заноси марсовском мишљу о праву на очекивање и искање бесповратне, неокамаћене помоћи зна шта то значи? То је порука: нисам слободан, нисам способан да опстанем сам, признајем, твој сам. И у томе је суштина сваке будуће приче о културној политици. Био једном један самоуправни социјализам и у њему озакоњена флоскула о култури као делатности од посебног друштвеног значаја . То је значило да је све што се званично назвало културом постајало државни абонент, уз један услов, разумљиво, да се не заноси слободом у приказивању озваничене стварности, или ако уђе у критички однос, да јавно демонстрира да одлично познаје где је граница слободе. Најбоље је било превазићи приказивачки стадиј уметности и препустити се слободи апстрактног стваралаштва. То је било друштвено безопасно и посебно цењено, јер и ако нема публике, одазваће се за публику задужени, кад се огласе још апстрактнији критичари, дакако, од посебног друштвеног значаја . Тако је настала ропска култура која је стварала еквивалентно мнење. Ухлебљење за душу. Ко те пита шта се ради кад је најбоље да се не таласа. Бојим се да у 2009. таква култура више никоме неће бити потребна. Публици одавно није, али суочена са беспарицом почеће и држава да преиспитује концепт националне културне политике. Министар Брадић то већ чини. На експертском саветовању у крагујевачком Народном музеју препоручио је као централно питање тему професионалне посвећености културних посленика. Као национални пример лоше праксе навео је Народни музеј у Београду, који чека зграду и у том чекању испуњава једину меру своје активности, дакако, од посебног друштвеног значаја . Локалне самоуправе, које у највећој мери и издржавају културу у Србији, по обичају, испољиле су већи степен одлучности, тамо где су заиста самоуправе. Пример је конфликт градоначелник Ничић и позориште у Зајечару. Оно што ни он није смео да изусти усуђујем се да протумачим: какав друштвени значај има позориште у којем, већим делом, ансамбл чине лоши глумци, а репертоар незанимљиве и лоше представе? Зар издржавање таквог позоришта није бацање народних пара? Зар није виша културна вредност недостатак позоришта, за којим ће бар неко да осети глад, него присуство лошег позоришта? Јавно честитам господину Ничићу што је на свој, практичан и недоречен начин, поставио нови концепт културне делатности: култура нема никакву вредност по називу и етаблираном статусу. Њена је вредност еквивалентна културној вредности учинака њене делатности. То је тако логично да је безмало једна таутологија.
Што је онда на Ничића гракнула и ала и врана? Па гракнуле су силе са Марса. Тачније ТВ Београд. То је побуна робова који у трговини с душом виде добар посао. То је страх од слободе који би да врати духа у лампу, па побуђује на роптање. То ваљда најбоље демонстрира она серија која призива ратне страсти и духове некаквом карикатуром националне аутентичности. Тамо се црквеност шумадијског сељака приказује овако: јашу, ко бива, сељаци у народној ношњи у цркву да секу колач. Кад дође слава, ето у кућу и попа, да сече колач. Па зар то није урадио у цркви? Кад, сељци га сами преломише, пред попом, тако да стварно није јасно што је овај долазио. Ваистину, да се човек прекрсти. Тамо оперетски гружански сељак, доследно, свога сестрића, на чистом хрватско-српском зове нећаче . Али све постаје јасније кад се схвати емоционална супериорност једине моралне громаде у причи, несхваћеног хероја УДБ-е. Е, мој рођаче са Марса, па зар у својој космичкој помрчини не видиш да су радикали само за Београд нека алтернатива.
За крај, још један културни пројекат локалне самоуправе, планиран за ову годину. Град је донео одлуку о подизању и одржавању споменика на јавним површинама. Она не предвиђа уклањање. Идеолошка препуцавања преко споменика културе су антикултурни чин, па макар да се ради и о споменику Титовој штафети у сред Крагујевца. Зато постоји идеја да се овај споменик застакли непрозирном куполом која је изнутра осветљена. Циљ је да споменик буде брендиран и рекламиран на свим местима где се жали за СФРЈ и хероизира друг Тито. Главна ствар је у томе што је под затамњеним стаклом видљив тек кад се упали светло, а то се постиже само убацивањем новца, или купљеног жетона за ову намену. Да макар симболично и самоуправна носталгија с Марса плати свој динар за одрживи развој културе. Ово је нарочито прихватљив пројекат јер промишља приходовну страну буџета. Култура без те релације имаће проблема у 2009. и на многаја љета. |
| |
|
|
|
|
|
