Пре ступања на јавне дужности, као професор филозофије у Првој крагујевачкој гимназији, волео сам да за потребе упознавања са основним појмовима модерне политичке филозофије ученицима задам следећу једначину: БЕЛО : ЦРНО = ДЕМОКРАТИЈА : Х . У основи, то је била пропедеутичка примена познатог начина спознаје: понекад је упутно приступити са супротне стране разумевању тога шта нека ствар јесте, поћи од онога што она никако није. Стрпљиво сам препуштао ђацима, само гдегде подстичући, да сами трагају за решењем, да их понесе полемички жар, да их узнемири одсуство мишљења у ономе што се уобичајено назива мишљењем. Шта сам се ватри ја ту нагледао, у заруменелим образима, у измењеним погледима који почињу да сјаје, у пламеним наступима као у Дантона и наивно племенитој реторској разметљивости као у Пере Тодоровића. А све то не због оцене, не због адолесцентског надметања, него само због опште предиспозиције мишљења и магичне привлачности речи демократија, које се тако добро подупиру и узајамно распаљују. Ја сам својим очима гледао и заувек се уверио у моћ идеје демократије да физиолошки измени човека и да битно утиче на његово понашање. Наравно, ретко се када дешавало да ученици сами дођу до траженог решења једначине. Они су се збуњивали око комунизма , терора , монархије , а најчешћи, дакако нетачан, одговор којим су именовали антипод демократије био је тоталитаризам . Обично бих сам преузимао одговорност за примену правила тројног и на табли бих исписивао решење: Х = АРИСТОКРАТИЈА.

Демократија је владавина грађана ( слободних грађана рекли бисмо у трагању за преводом античког демоса ), и као таква она се тиче свих. Аристократија је пак владавина неких, једино достојних да владају, малобројних уживалаца привилегија, који управљају духовним и материјалним вредностима с циљем очувања непрелазне социјалне дистанце у односу на већину. Било да се ради о владавини богатих фамилија, о владавини крвно повезаних чланова једног круга породица, или о владавини једне ексклузивне партије или нејавне организације, увек је реч о аристократској негацији демократије и деградацији универзалне вредности човека обасјане природноправним начелом о равноправности свију. Отворено је питање да ли је демократија могућа као успостављени поредак. Опрез налаже да демократију схватимо као еманципаторски процес, као борбено настојање уверених демократа. Тако сам се и ја са својом странком Заједно за Шумадију нашао у посланичким клупама српске демократије, јер професор који говори о демократији не може бити кредибилан са каталогом само .

Прва линија борбе за демократију у Србији данас има своје име, она се зове децентрализација. Разлог хроничном повлачењу пред том темом лежи у страху и трепету при помисли на силу са којом демократија ту има да се сукоби. Тај страх је у кости утериван грађанству револуционарним терором компартије, али је и павловљевски условљаван при сваком, макар и вербалном, приближавању суштини поретка. Тој страховитој сили, која ведри и облачи Србијом, еуфемистички се тепа именом београдизација, иако само случајним избором Београда за резиденцијално место Јосипа Броза она има везе са овим градом. Родно место и тајна београдизације јесте у Брозовој аристократији. Она не припада ни једној партији, она је изнад плебејског упражњавања политике, нарочито од како су уведени избори. Она се интимно гнуша партија па се баш зато и труди да све партије припадају и служе њој. Њој више конвенирају тајне полиције и крупан капитал, без рачуна и ризика слободног тржишта, јер свака је аристократија изнад послова, па чак и Брозова. Њој је ближа идеја узимања и поседања, него идеја производње и размене. Она верује да би разуздана конкуренција застранила земљу у либерални капитализам, још једну мрачну жељу ниског порекла. Брозова аристократија је физиократска, њена логика је геометрија, те робује просторним категоријама. Територије, некретнине, положаји, здања, кабинети, то су њене преокупације, па као што је видела неки виши, символички смисао у опсади Сарајева или Вуковара, као што и проблем Косова не доводи у везу са грађанима него са габаритима, тако она Београд разумева као присни посед, као свој трезор, као искључиво место привилегија. Плебс по тамошњим Прчковцима и Недођијама, ако баш тако незахвално неће дома на миру да једе своје колаче, нека изволи у Београд, ту има свега.

Брозова аристократија креира београдизацију као логику националног система управљања, привређивања и мишљења напокон. Она је субјект београдизације, а Београд је само њена резиденција. Због тога децентрализација Србије није техничко или организационо питање законских мера, поступака и коректива. То је есенцијално политичко питање и своди се на рез, јасан дисконтинуитет са владавином неправа која је успостављена средствима револуционарног насиља. Истовремено са питањима реституције и рехабилитације, која извиру из тога чина, отворило би се и аутентично питање децентрализације, али тек тада. Само са том претпоставком има смисла говорити о регионализацији, о дводомој Народној Скупштини, о коперниканском обрату националне фискалне политике, о правичном порезу на имовину као доминантном извору јавних прихода. Али најпре демократија мора да сруши зид аристократских инхибиција. Та идеја ради у оном узбуђењу мојих бивших ученика, у сјају њихових погледа. Ја живим у Србији зато што знам да се само таквим погледом може видети и само се са таквим очима може живети.