| |
tekst_koji_se_ispisuje_ako_ne_uspe_ucitavanje_swfa
|
|
|
|
 |
 |
 |
| Дан с послаником: Саша Миленић, Заједно за Крагујевац |
 |
Интервју у потпуности преузет са портала листа
"Данас"
Аутор: Л. Валтнер
Београд - Иако сам као студент у Београду, почетком деведесетих, сасвим искрено и страсно уронио у политику, као културу и нови генерацијски сензибилитет индукован обнављањем страначког плурализма у држави, дуго сам се чувао од политичког прагматизма и стеге партијског организовања. Политика је за мене годинама била примењена филозофија и ерос грађанске ослободилачке акције - каже за Данас Саша Миленић, посланик Заједно за Крагујевац у Скупштини Србије, иначе дипломац Филозофског факултета.
Он каже да почиње озбиљније да се бави страначком политиком после повратка са студија у Крагујевац. Тада настаје коалиције Заједно, а Миленић упознаје Верољуба Стевановића, једног од лидера СПО, за кога наш саговорник каже да је у политику уносио нешто оригинално, универзалније и хуманије од тада владајућег национализма, а то је дух завичајности.
- После првих опекотина и аверзија, у политику сасвим озбиљно улазим 2000. године, управо на позив градоначелника Стевановића, који ми је понудио сарадњу на теоријском и политичком грађењу потпуно новог, крагујевачког децентралистичког концепта. То је понуда какву барем потајно прижељкује сваки интелектуалац. Слагао бих кад бих пренебрегао да се у том избору налази и једна сасвим утилитарна црта, то јесте у Србији још увек један од најбоље плаћених послова које умем да радим - наводи Миленић.
Он је, како каже, припадник изгубљене генерације, која је за разлику од других имала необично добру припрему. „Били смо припремљени да преузмемо одговорност. И таман кад је требало да закорачимо у своје професије и изградимо друштвене улоге, нама је извучен тепих испод ногу. У том судару са стварношћу, невидљивом али стварном као булдожер, у судару који је наликовао сусрету муве са шофершајбном, некима су попуцале кичме, некима слика света, али свакако сломљени стајали смо, живи или мртви, преварени усред лажи“, објашњава Миленић, који је своју политичку каријеру започео у Српском покрету обнове, јер је то тада било „као пиво у августу“.
Иако је више пута био кандидат за народног посланика, за Миленића је ово први посланички мандат. Наводи да за сада има два утиска из парламента, један тужан и други који охрабрује.
- Тужна је медијска и народна фама око скупштинског ресторана. То је један пристојан ресторан друштвене исхране, са стандардним менијем и нешто вишим ценама, сасвим поредив са толиким другим објектима овог типа. Али његова фамозна популаризација сведочи да у нас још увек нема племенитог појма о популусу. Али парламент ипак охрабрује као високо досегнута мера организационих способности нашег друштва. Тврдим да се у нашем парламенту ништа не дешава случајно ни спонтано. Крагујевчанин сам не само по пребивалишту него и по функцији посланика које сам се прихватио. У парламенту заступам интересе Крагујевца и Шумадије, јер то и јесте програм странке у којој сам. То значи да су ми проблеми Крагујевчана и Шумадинаца одлично познати -истиче Миленић.
Као председник Скупштине града Крагујевца, Миленићне прима посланичку плату, не наплаћује путне трошкове, ноћења, станарину, одвојен живот, многе друге законом предвиђене принадлежности. У Скупштини прима дневнице и посланички паушал.
- Наравно, својим примањима сам задовољан. Сем великог броја књига, немам скоро ништа. Живим у стану под хипотеком на који још двадесет година треба да отплаћујем кредит и возим ауто на који такође отплаћујем кредит. Уплаћујем осигурање за школовање своје деце и на то све одлази значајан део мојих примања. Ја сам заправо сиромашан човек, тачније, сиромашнији од већине својих бирача и то ме уопште не фрустрира - каже посланик странке Заједно за Крагујевац.
Осим што је председник Скупштине Крагујевца, Миленићје формално још увек професор Прве крагујевачке гимназије, одсутан из наставе због избора на јавну функцију. Професорски позив воли због релативно неконфликтне атмосфере у колегијуму наставника и због сталног боравка међу младима.
Привржен породици
Миленић никада, како каже, не чита само једну књигу, али постоје оне које увек чита. Читање не сматра разонодом, већпослом.
- Све што радим радим толико озбиљно да сам ја заправо антихобиста. Зато ваљда и имам тако мало слободног времена и оно без остатка припада породици и пријатељима. Како каже кубански песник Николас Гиљен: „Пријатељи, само пријатељи! Све остало је прашума.“
Миленић је ожењен већ четрнаест година својом љубави из студентских дана, Сањом Вукосављевић- Миленић, пијанисткињом, професорком на музичком одсеку Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. Има троје деце, и каже да су их супруга и он поређали „ко апотекарске теглице, Никола је 97. годиште, Аница 99. и Страхиња 2001.
- У кругу породице све почиње и све се завршава. Ту је мој мементо мори и тест валидности сваког политичког поступка: исправно је само оно што ће моћи да издржи суд у еманципованијој перспективи из које ће нас вредновати наша деца - каже Саша Миленић. |
| |
|
|
|
|
|
