Tekст у потпуности преузет са
портала "ДНЕВНИК"

Председник градске скупштине у Крагујевцу и републички посланик Саша Миленић из странке “Заједно за Шумадију” оценио је да војвођански статут представља корак који води ка напретку друштва јер представља охрабрење за процес децентрализације власти и регионализације Србије. У разговору за “Дневник” он је одбацио тезе о сепаратистичким елементима статута и закона о надлежностима АПВ, актима о којима се води расправа у републичком парламенту, уз опаску да “суверенитет Републике Србије озбиљно угрожава заправо груба централизована структура привреде и укуних друштвених односа, која за последицу има низ аномалија у животу друштва: од метрополизације до депопулације и пустошења многих крајева Србије”.

– А нови ветар у једра развоју Србије је децентрализација и регионализација, јер треба да пружи заштиту угроженом и провинцијализованом подручју за развој и напредовање. Сасвим супротно од квазинационалне реторике која призива гусларски мото “сваки своје да окаје старе”, политика регионализације је истински национална и патриотска политика јер обезбеђује напредовање генерацијама које долазе – категоричан је Миленић.

Постоји ли спремност владајуће елите за процесе децентрализације и регионалаизције који се годинама најављују?

– Наше друштво ометено је у развоју оптерећујућим наслеђем из скоре прошлости. И ово је болан период враћања здравим друштвеним циљевима, али и враћања друштва у цивлизацијски коридор. Очигледно је да су створене снаге којима је интерес замајавање јавности и изолација друштва и његово споро напредовање. А то су заправо и интереси монопола у јавном и привредном животу Србије. А регионализација, децентрализација власти и деметрополизација Србије услов су стварања конкурентног тржишта и отвореног друштва, што је претпоставка његовог наредовања. Али то обесхрабрује “стечена права”, односно привилегије центара моћи, који се онда демагошки крију иза такозване политике интегралног српства и аргументације наглашене националистичке патетике, са становишта тобожње бриге за суверенитет Србије. Децентрализација јесте реторички подржана као позитиван друштвени процес у свим релевантним политичким круговима у земљи. Међутим, кад одређене снаге дођу у позицију да предузимају одређене мере у том погледу, онда се појваљује колебљивост. То се може тумачити као неспремност власти да себи ускраћује затечене привилегије. Ипак, још озбиљнији је проблем што немамо ни охрабрење јавности за размишљање у том смеру. Треба укупну јавност охрабрити непосредним предностима које децентрализација доноси.

Како?

– Мислим да у овом тренутку степен разумевења виши у унутрашњости Србије, а нарочито у Војводини, а да је најнижи у Београду. Зато су веома важни сарадња и повезивање Шумадије и Војводине како бисмо охрабрили Београд да престане да себе разумева као острво у политичком животу Србије и да преузме улогу моста у повезивању Војводине и унутрашњости Србије. Верујем да је најјача сила у друштву ипак воља народа и да ће, пре свега, грађанском иницијативом, процес регионализације и децентрализације бити неминован у скорој будућности. И заправо ову атмосферу код доношења статута Војводине и закона о надлежностима и видим као амбијент и искру из које та светлост треба да обасја целу Србију.

Колико то охрабрење могу спутати поруке које потенцирају страх од сепаратизма?

– Чини ми се да јавности изван Војводине није у потпуности јасно да сам чин доношења статута није никакав хир, него рутинска процедурална уставна обавеза. А питање броја надлежности које се преносе на Војводину такође је ствар процеса који постоји још од утврђивања “омнибус” закона. Тако да ту објективног изненађења нема. Али, то су ретроградне политичке снаге искористиле као повод да се распиривањем страха онемогуће процеси децентрализације и регионализације Србије. То је веома опасан политички наум! Свако застрашивање јавности је друштвено штетно и не иде у прилог повећању одговорности, већ у прилог повећању панике и распиривања страсти. А најболнија притајена страст, с којом ми као култура тешко излазимо на крај, јесте тај племенски и буџаклијски начин размишљања, који рачуна на остатак примитивног модела просуђивања, а који је, у суштини, изолационистички и пун презира према свету и модернизацији. И у томе је највећи грех тих конзервативних снага, јер се тиме цело друштво гура у менталну регресију.

Да ли ће Шумадији након полемике о војвођанском статуту бити теже или лакше да дође, ако не до свог статута у неком догледном периоду, а оно бар до имовине која би требало да се врати локалним самоуправама?

– “Заједно за Шумадију” залаже се за регионализацију. Међутим, свесни смо тога да, за разлику од Војводине која има уставно утемељење за доношење статута, остали делови Србије то немају. Наша подршка Војводини у складу је с нашим принципијелним залагањем за процес децентрализације и регионализације на целој територији Србије. Али, пре уставних промена морају да се поштују важећа уставна решења, која говоре и о равномерном регионалном развоју и који гарантују имовину локалних самоуправа. А забрињава то што закон о имовини локалних самоуправа још увек није донет. И зато се може поставити питање постоји ли стварна политичка воља у Србији да се друштво унапређује ако се не поштују норме постојећег Устава.

Б. Драговић-Савић