Никада нисам сумњао у добар исход преговора са „Фијатом”, али није било лако кад, на другој страни, стално имате не мали број оних који упорно гурају контра причу, а неки су се и сладили злурадим прогнозама о краху овог великог посла. Сада су и они добили одговор

Пише Миросав Јовановић

Разговор је заказан за петак у десет сати. Канцеларија (претерано је рећи кабинет) градоначелника, на првом спрату „градске куће”, скоро је исти као пре тридесет година, када је у њој седео Бора Петровић. Можда су неке столице и столови у међувремену промењени, али распоред намештаја је као што је и онда био. Једина видљива разлика је у детаљима, сада су ту икона и кандило, неке новије слике. Гледам, али не примећујем камере за видео надзор.
Градоначелник не седи на месту предвиђеном за њега, у „врх” канцеларије, већ за столом где држи састанке са сарадницима. На столу је гомила папира, те једва налазим места за своју омалену бележницу. У отвореним роковницима гледам ситно исписан подсетник за тај дан, неких петнаестак ствари једна испод друге, као тезе.
Меркам га и видим да је добро расположен, мада код њега и није тешко открити тренутни психо тонус, јер припада екстровертном типу личности. Да ништа не бисмо реметили, кажем да ћемо водити „лагани разговор”, без сниматеља, објектива, магнетофона.

Муке са злурадим прогнозерима

Ових дана доста сте били по разним телевизијама, и градским и београдским, и баш се видело да вам је један велики камен „пао са срца”. Јесам ли у праву, а то је због „Фијата”, наравно?

У праву сте. Завршили смо, или исправније је да кажем – почели смо један велики посао за Крагујевац и Србију. Тек ће се показати колико је партнерство са „Фијатом” значајно јер ће се у њему испољити један велики позитиван домино ефекат. Потписивање анекса уговора и преузимање Фабрике аутомобила од стране „Фијата” је прва домина, а за њом следи још читав низ: велика производња сасвим нових модела, извоз, нове фабрике коопераната, ангажовање домаћих произвођача аутокомпоненти, запошљавање и бољи стандард радника...

Јесте ли стрепели да ће „Фијат” доћи, пошто је било и одлагања и доста скептика у земљи, посебно из политичке опозиције, који су говорили да је то само једна велика „жвака”.

Ја уопште нисам сумњао у добар исход преговора, то сам и непрестано понављао, али није лако кад, на другој страни, стално имате не мали број оних који упорно гурају контра причу да је то пропала стар, да се наводно само убирају политички поени, а мислим да су се неки противници и сладили злурадим прогнозама о краху преговора. Сада су и они добили одговор.

И сами сте рекли да је ово почетак великог посла. Италијани долазе, али велики су послови и пред градом и Владом Србије, с обзиром на предвиђене обавезе из уговора.

То су огромне обавезе и ми их морамо ваљано и у роковима завршити. Битно је да су средства за све обезбеђена и да сада имамо додатни мотив за рад, треба се само организовати. Изградња ауто пута ка Баточини добро иде, ради се нова деоница и за наредну годину остаће само завршни део до „Коридора 10”, за који ће пројектанти рећи да ли ће ићи постојећом трасом или ће се заобићи Баточина. Почиње и реконструкција пруге, којом возови сада не могу да иду ни 20 километара на сат, а врло обимни послови везани су и за довођење гаса, струје и воде за потребе практично нове „Фијатове” фабрике у постојећим  халама „Заставе”. Ту нема – хоћемо или нећемо, већ све морамо да завршимо.

Корманском пољу као да је још одавно „суђено” да буде аутомобилски комплекс, али оно је још увек само ледина, а за неколико месеци треба да буду комплетно опремљена индустријска зона за погон иностраних „Фијатових” коопераната. Хоће ли се моћи то?

Ма, мора се. У Корману имамо још нерешених имовинских односа и ако буде неких затезања, држава ће морати ефикасно да реагује, наравно да нико не буде оштећен, али нећемо дозволити било каква развлачења или уцене. После тога, инфраструктурно опремање Корманског поља ићи ће врло брзо, уз добру грађевинску оперативу, урађене планове и обезбеђена средства.

А „јужна обилазница”, тунел кроз Метино брдо и петља од Белошевца ка „Застави”?

Ми ћемо врло брзо почети да радимо прилазе тунелу, са обе стране, припрему терена, грубе радове, а онда када се изабере извођач за тунел, кренуће се у комплетан захват.

Да ли то значи да није постигнут договор са Кинезима да они инвестирају и граде тунел?

Не, то ће радити наши извођачи.

Биће и смена

Све време док разговарамо укључен је телевизор у канцеларији градоначелника јер иде директан пренос седнице градске Скупштине, последње ове године. Тон је толики да док прича може нешто да чује „одоздо”, али слике нема – јер му је телевизор иза леђа. На ђавола, за говорницу мало-мало па изађе говорљиви одборник Нове Србије који Стевановића иритира „на километар”. И сваки пут кад он „узме реч”, уз извињење за прекид разговора, устаје, одлазећи пред екран и почиње да се „свађа са телевизором”. Онако сочно, јер није у програму. Ван програма, и ја га, као, саветујем: „Седи, бре, Чиле, има ко да му одговори”. Али, не вреди: „Сад ћу да му сиђем доле... (пи-пи-цензурисано)”. Враћамо се „на перси”. Тема је како ради Верољуб Стевановић.

И даље долазите изјутра у пола седам на посао, својим „југићем”?

Да, и онда пијем прву јутарњу кафу.

А пред вратима ред грађана који чекају да их примите?

Грађани долазе код мене са разним проблемима. У свему што могу да им помогнем или их упутим тамо где могу нешто да учине. Наравно, не могу да им дам станове, нека добра запослења или друге ствари које траже процедуре или о којима одлучују овлашћена тела.

Ако вам сваки радни дан почиње слушањем „гомиле” проблема суграђана, то може да буде и депримирајуће за даљи рад?

Људи ми заиста поверавају своје тешке муке, многи долазе са проблемима који су за њих нерешиви и ја сам, искрено, задовољан ако бар мало могу да им помогнем. Не примам их реда ради, већ заиста желим да имам хуман однос где год је могуће.

Имам утисак, међутим, да се бавите и „заврзламама” које би требало да реше и размрсе ваши сарадници, надлежне службе у управи, директори јавних предузећа...

А мислите ли да ја то радим што баш волим...

Не знам, али то радите.

Бићу сасвим искрен, на мали број људи могу до краја да се ослоним и најгоре је кад морам да „дорађујем” започете а недовршене послове. Онда је лакше да све урадиш сам.

Ја бих рекао да је то најтеже. Зашто непредузимљиве и нестручне не мењате?

Биће и смена, то сам решио.

Десет дана „на води”

Док разговарамо и пренос скупштинске седнице још траје, „дете” доноси градоначелнику чај, црвен к'о „ружица”, а мени сок, још црвенији. Да су ме питали, можда бих наручио нешто друго, али зато сам наручујем пикслу, иако знам колики је антипушач мој домаћин. Мислим, кад Саша Миленић може онолико да трумби...
Је л' вам смета?

Чини ми се да увек сав дувански дим иде на мене. Нажалост, и моја супруга је пушач, као и једна ћерка и зет.

После јутарње кафе прелазите на чај?

Не, око седам сати попијем још једну кафу, па онда, ако сам у прилици, пијем чајеве и то је све до ручка, некад и до вечере.

Сада сте на посту?

Јесам. Првих десет дана јео сам храну само на води, сада средом и петком, али све постове поштујем до краја и онда се изванредно осећам. Углавном одлазим у манастир Дивостин.

А алкохол? Наравно кад није пост.

Волим пиће које је волео и владика Сава, то је грчки „узо”, вино врло ретко пијем, свиђа ми се „крокан”, то је неко посебно вино са острва на Тиси, а од пива у изузетним приликама – неко чешко или немачко. Волим и домаћу ракију и дуњевачу, али по једну чашицу.

Међутим, ограничења нема са голубовима.

Нема! Они су моја стара велика љубав. Сада их имам више од 250 и све су српски високолетачи. Преко голубова имам и много пријатеља, а један од њих је и наш кошаркашки селектор Дуда Ивковић, чији високолетачи постижу изванредне резултате на такмичењима.

Ви их „подигнете”, одете на посао, на пут, и кад се вратите – слећу и они.

Није баш тако. Мало времена имам за њих, понекад недељом издвојим сат-два да одем у наш „голубарски град” на Хиподрому. Ми га тако зовемо и тамо је десетак великих голубарника старих „колонаца”, оних који су из барака прешли у нове станове, али голубова нису могли да се одрекну.

Волите голубове, а својевремено сте у једном сличном разговору рекли да одгајате и цвеће, да са разних путовања доносите пелцере, неке чак и са Хиландара. Радите ли то и даље?

Онолико колико стигнем. Гајим цвеће у кући, али ми је жао што сам мало запустио стару породичну кућу и врт у Пчелицама. Током целе године не знам да ли сам отишао више од десет пута. Нисам био чак ни када су ми пријатељи пекли ракију, радили су без мене.

Никад довољно времена

На столу испред градоначелника, из гомиле папира, фасцикли и роковника, издвајају се две урамљене фотографије. На једној је двогодишњак са мало дужом разбарушеном косом, а на другој три године старији „момак”. Претпостављам да су то унуци, а деди се развлачи осмех.

Богдан има две године и он је од млађе ћерке Јелене која живи у Америци. Били су ове године нешто дуже овде и гледао сам да што више времена проведем с њим. Михаило је Катаринин син, има пет година и мада живе две куће од мене, нисам с њим колико бих волео. Зато кажем да сам ја „други деда”, а онај с којим је сваког дана је „први”.

Дакле, имате хроничан недостатак времена за приватни живот?

Због посла којим се бавим, најтеже ми пада то што се ретко виђам са рођацима и пријатељима.

Где ћете бити у новогодишњој ноћи?

Код куће са супругом и мајком, а онда ћу са сарадницима обићи службе које раде, Хитну помоћ, полицију, породилиште, дежурне у комуналним предузећима.

Долазећи на овај разговор видео сам отворене „Крагујевачке” на страни где је текст о десетогодишњој пливачици Ксенији Јовановић која већ има сто медаља, а зими нема где да тренира у Крагујевцу. Та чињеница не може да вам буде пријатна.

Идуће године сигурно почиње градња затвореног базена. Радићемо га сопственим и средствима НИП-а у партнерству са неким из приватног сектора.

То је већ не знам које по реду неиспуњено обећање за базен!

Сада кажем – 2010. сто посто почињемо затворени базен.

Видимо се за годину дана.