Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

Аутор: Зоран Пановић
А шта би па друго био Тмује него дете Босанца и Далматинке. Тако, бар, звучи најлогичније. Мада, можда, малкице и рогобатно. Бар рогобатно као у оној ситуацији у којој се Мујо обрео у Загребу: Закуцао на врата, па кад је чуо „тко је“, збуњено одговорио „Тмујо“. На регионално - рогобатни и надреални начин, нека врста Тмуја (адекватно звучи), може бити и просечни - прижељкивани србијански туриста у Хрватској, предстојећег лета господњег.

Чак највећи Тмује (већи и од оног који оде на летовање у Словенију), може да испадне србијански туриста који се по инерцији определи за Црну Гору. Ситуација је прилично парадоксална: Хрватска и Словенија и нису баш толико одушевљене на инвестиционе симпатије дела српског тајкуната, ту и тамо Србија и Хрватска се парниче око геноцида, сви помало замерају Србији што се толико љути на признање Косовистана, али и Хрватска и Словенија и Црна Гора, у звезде кују фамозног србијанског туристу. Тај „фото-робот“ овог лета је изгледа најпожељнији гост у екс-YУ региону.

Не бисмо да банализујемо ствари, али нам се помало чини да суштина посете црногорског председника Филипа Вујановића Београду није била у томе да Филип буде близу Бајдена, или да обиђе питорескну црногорску енклаву у Ловћенцу, или да интензивира сарадњу две државе у борби против криминала, већ да релаксира туристичку атмосферу; да задрти српски туристи који сваке године кажу: „Е, још овога пута сам био у Црној Гори, али догодине одох и ја у Турску“, забораве на своје ритуалне заклетве које су ионако већ толико пута погазили. Да се не лажемо; ко је хтео да Црну Гору замени Турском, Грчком или северном Африком, он је већ то одавно урадио. И више се не враћа старој љубави. Ко је остао и даље веран Црној Гори, тај је заиста воли. И нема тог признања Косовистана које неће бити заборављено кад замирише роштиљ са сутоморске риве, кад се развије коло по тераси „Бисерне обале“ у Чању, кад се по хиљадити пут ритуално понови да нема на свету плаже као што је она у Бечићима. Сви који крену у Херцег Нови знају да и ове године (као и сваке), упркос обећањима, неће бити увек воде, сви ће се, опет, жалити како би Црногорци „највише волели да им пошаљемо паре, и да не долазимо“, али сви ти ће опет, и опет, долазити. Укључујући, изгледа, и нас. Поново ћемо бити изненађени неком новом еколошком таксом, поново ћемо се ишчуђавати како то да Црногорци увек асфалтирају усред сезоне? И кад завршимо летовање, сви ћемо опет ритуално рећи: „Е, још ове године овако, а догодине, брале, у Турску, јер кад плаћам, хоћу да и конобара не мрзи да ми приђе“, и тако то. И, погађате, догодине, опет ћемо бити тамо. Све са Косовом у срцу на плажи.

Да се не лажемо, није нама баш тако лоше у Црној Гори. Бар нама који смо остали верни. А, није нас мало. Филип је ту, за сваки случај, да се не предомислимо. Градићемо пруге и путеве, различти ставови око Косова не смеју пореметити сезону. Па и Црна Гора је, колико је могла, била фер. Није признала Косовистан крајем маја, па да некима стварно буде непријатно да још тамо остављају и паре. Ипак су и Американци и Црногорци водили рачуна о туристичком тајмингу. Ако већ нису о неком другом.

У марту нас је походио хрватски премијер Иво Санадер. И он нас је уверавао да различити ставови поводом Косова не смеју бити препрека сарадњи. Тек препрека сарадњи, подразумева се изгледа, не смеју бити обостране тужбе за геноцид. Те тужбе, ваљда, тек не би смеле да буду препрека за масовни долазак србијанских туриста овог лета у Хрватску. Наравно да има људи из Србије којима није никаква сензација да летују у Хрватској, и који су давно нормализовали односе у својим главама, јер и нису оних година пристали на добровољну лоботомију, као што има и хрватских домаћина (макар и само прагматичних), који немају патолошки проблем са Србима у глави. Али, не обраћа се Санадер њима. Јер, тих туриста којима је оптимално да летују баш у Хрватској још нема у броју да спасавају сезону. Санадер пикира на масовније (синдикалније), евоцирање успомена на мирис борових иглица у Макарској. И не спасава се сезона ако се углавном иде у либералнију Истру. Србијански туриста се мора спустити и ниже, чак према Задру, Сплиту и Дубровнику. Маневар јесте комплексан, али и сезона је у питању. Није само због Европе и несебичне суседске помоћи нама поводом тог питања, потегао Иво пут у Београд. Као ни Филип, уосталом. Његова посета коинцидирала је са вапајима хрватске туристичке привреде. Сад видимо по Београду и билборде (разгледнице) са слоганима „Кад срце каже лето, каже... Јадран!“ (хрватски), и „Хрватска, тако лепа, тако близу...“

Поред овакве принципијелне Словеније, разумљиво је да се Хрватска окрене каталошки насмејана мало и на ову страну. Па не траже се у Србији навијачи Хајдука, већ обични туристи. Кад оно, као ружан сан и у Београду те сачекају Словенци. И то брутално - са својим психоделичним билбордима. Ништа чудно; и они имају море, и морају да спасавају сезону. И још провоцирају. Јер, Словенци наступају са слоганом - „најближе европско море“, а то Хрватску боли, па чак и ако није с намером пакосно. Политички коректно, и то још у Београду, није сигурно. Словенци преко билборда истичу визне олакшице, а Хрвати се нису сетили да на своје ставе како за Хрватску визе нису ни потребне.

Симпатично је да, и мимо маркетинга, и Хрвати, и Словенци и Црногорци, и даље верују искрено у мит о србијанском туристи. То је онај идеално-типски туриста, онај Прометеј који је у души исти и у Сутомору и у Ровињу и на Сејшелима. Та верзија Ничеовог натчовека једноставно воли да троши. И у луксузу, и у парадајз варијанти. Па, парадајз се и једе да би се макар који пут могло „гала“ у кафану, бар „на музику“. Знају Хрвати да они из Србије не попију само једно пиће, нити се „штекају“ по бунгаловима, као Чеси и Словаци из стереотипа. Нема правог туризма без извесне неурозе. Управо њу носе „најпожељнији“ туристи. Они којима олако не пропада дан на летовању. Па и ономад кад је експлодирала бомба у Шарм ел Шејку, кад су Амери, Ирци и Руси, отишли да обиђу повређене у болници и да понуде крв, било је „наших“ који су већ сутрадан разастрли пешкире; „да не изгубе дан“. Србијански туриста изгара, даје „тон“ сезони, и спасава је. И има „стила“. Можда модерни Руја и више потроши, али и тиме показује да је светска сила. Србијански Прометеј је некако „ближи“, па макар био и бивши резервиста.