Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

Аутор: Миле Ласић
Пре нешто мање од 400 година родио се у Амстердаму Барух де Спиноза, како му име гласи на сефардском-хебрејском, односно Бенто де Еспиноса, на португалском, или Бенедицтус де Спиноза, у латинизираној варијанти. Убраја се међу најважније филозофе рационализма и важи као зачетник модерне критике Библије, као и Талмуда. Неоспорно је један од најинтригантнијих нововековних филозофа, и највећи холандски филозоф свих времена.

„Wат Спиноза“ убачен је вешто по целом граду, за шта су били задужени уметници и стручњаци

О Спинозином постојању и његовој важности сведоче, између осталог, споменик у парку у Хагу, испред изнајмљене куће у којој је Спиноза провео последње године живота, масивна скулптура Николаса Дингса у близини Градске скупштине у Амстердаму, као и „интерактивна дрвена конструкција“ Томаса Хиршборна у Бијлмеру, познатом амстердамском мултикултуралном предграђу. У Амстердаму, од почетка маја ове године све до септембра, држаће се предавања и организовати бројне изложбе у част Спинозе, па се стиче утисак да је данас Спиноза присутнији и потребнији него икада раније.

Може се претпоставити да је неочекивана невоља у коју је холандско друштво запало последњуих година, просто натерала водеће умове те земље да почну да се питају шта би о овоме или ономе, политичком и духовном ћорсокаку, данас рекао њихов најчувенији филозоф, чије су либералне идеје уграђене у темеље Холандије. Рецимо, шта би Спиноза рекао о све већем неразумевању између домаћина и исламских досељеника, и у овој земљи која се, такорећи, до јуче сматрала бастионом плуралитета и толеранције. Уосталом, о појачаној нетолеранцији досељеничког, посебно исламског елемента, која је нарочито дошла до изражаја после свирепог убиства познатог режисера Теа ван Гога, у режији исламских фундаменталиста, говори и успех Вилдерсових квазилиберала, то јест Партије слободе на последњим изборима за Европски парламент. Они су, наиме, од 25 холандских седишта у ЕП, освојили чак четири. Нажалост, то није усамљен случај, екстремна десница је свуда у ЕУ забележила забрињавајући пораст симпатизера. Узгред, наши медији требало би да за конзервативне владе користе израз „владе десног центра“, а не „десничарске“ владе и партије, јер оне нису ништа мање демократске од других етаблираних партија и немају много заједничког с партијама „екстремне деснице“, попут споменуте Партије слободе Гердса Вилдерса и сличних партија у Великој Британији и другде. Уосталом, и овог пута треба послушати Ерика Хобсбаума, кога не брине толико пораст „екстремне деснице“ колико га брину губици „левице“.

Испразност једне анатеме...

Било како било, нешто мало мање од 400 година година од његовог рођења и скоро три и по столећа од његове смрти, о Спинози се ових дана говори на сваком кораку, посебно у Амстердаму, где се родио. О Спинози пишу бројни интернет портали и сведоче бројне инсталације и импровизације, предавања и изложбе, што је и подстакло холандски лист - Де Волкскрант (Народне новине) да у издању од 11. јуна 2009. констатује како у Холандији поново влада одушевљење овим филозофом, иако га и даље свако интерпретира на свој начин, с више или мање успеха. Узгред, тај лист основан је 1919, а од некадашњег гласила католичког радничког покрета, постао је угледни дневник за који пишу либерални публицисти и књижевници, и трећи је холандски дневни лист по тиражу, одмах иза Де Телеграф и АД.

Спиноза потиче, иначе, из јеврејске породице која се из Протугала доселила у Амстердам, а већ у раној младости започео је с проучавањем Библије, Талмуда и других „светих списа“, као и целокупне схоластичке филозофије. За свега 45 година живота (24. новембар 1632 - 21. фебруар 1677) створио је филозофско дело невелико по обиму, али огромно по снази, које га и сврстава у водеће филозофе рационализма. Његов критички рационализам, односно, критички став према споменутим списима и вери уопште, убрзо постаје „трн у оку“, не само јеврејских него и других верских ауторитета тог времена. После безуспешног наговарања да се врати вери и синагоги, 1656. дефинитивно бива анатемисан, проклет и избачен из јеврејске општине. На тада изреченој клетви, Спинози би могли да позавиде и сви ововремени балкански верски и политички „талибани“, укључујући владику херецеговачког Григорија, који је недавно, на правди бога, осудио двојицу честитих Требињаца. У нес(п)ретној анатеми упућеној Спинози, речено је: „Нека је проклет дању и нека је проклет ноћу. Нека је проклет кад лежи и нека је проклет кад устаје. Нека је проклет кад полази и нека је проклет кад се враћа... Наређујемо вам да нико с њим не проговори ни усмено ни писмено, да нико с њим не борави под истим кровом или четири лакта ближе од њега, да нико не чита спис који је саставио...“

Е, у томе су се Григоријеви подвижници грдно преварили, како се силници обично и варају у питању духа. Спинозини списи отада бивају појачано читани, па се убрајају и међу најутицајније у људској историји. Али, Спинозини прогонитељи, оновремени правоверни духовни жреци, постигли су простији циљ, онемогућили су Спинозу да се бави духовним радом и физички су га уништили. Анатемисан и прогоњен као „првак атеиста“, „отпадник“ или „инкарнација сатане“, чија дела заслужују да буду „бачена у таму пакла“ (према Енциклопедији ЈЛЗ), Спиноза умире врло млад и под недовољно разјашњеним околностима. Године 1673, он одбија да се поспе пепелом, чиме и дефинитивно губи могућност да се бави оним што најбоље уме, како у Холандији тако и у суседним немачким земљама, одакле му је, на пример из Хајделберга, био стигао позив да преузме катедру за филозофију. Последњих година живота, издржава се брушењем оптичких стакала како би могао и даље да остане интелектуално независна особа. У моменту када умире од туберкулозе, како је гласила службена верзија његове смрти, била су му објављена само два дела. И то, прво, под његовим именом, „Ренати дес Цартес Принципиорум пхилоспопхиае“ (1663), у коме се на специфичан начин бави Декартом, док је друго, „Трацтатус тхеологицо-политицус“ (1670), објавио анонимно. Постхумно ће потом бити објављена његова „Етхица ордине геометрицо демонстрата“, где је Спиноза „геометријским начином“ изложио у облику прецизних дефиниција, аксиома, пропозиција и доказа, своју целокупну филозофију. Стручњаци који се баве Спинозиним делом тврде да се основа Спинозине филозофије налази у тврђењу изложеном у првом делу „Етике...“, да постоји само једна бескрајна супстанца, чија егзистенција следи из самог њеног појма и узрок је саме себе (цасуа суи). Спинозина детерминстичко-монистичка филозофија подразумевала би, дакле, одбацивање сваког спољашњег узрока, јер ни Бог нити природа нису изван или изнад ствари, већ у њима самима. Суздржаћемо се од даљег навођења и образлагања, уз констатацију да се Спинозина „Етика“ и данас чита као узбудљиво штиво.

Спиноза се и данас воли или мрзи страсно

Спинозини поштоваоци у Амстердаму били су, дакле, просто уверени да би имало смисла реактуелизовати, учинити шире доступним Спинозине либералне идеје, посебно његове идеје о Богу и религији, Добру и Злу, уму и емоцијама, ма колико оне у начелу биле основа стандардних вредности какве су толеранција, поштовање другачијег и слобода говора. Из тога је и настао овај необични велики културно -уметнички „хаппенинг“ у форми бројних изложби, перформанса, интервенција и ток-шоуа, односно, „монументални омаж“ посвећен једном од првих утемељивача споменутих либералних вредности, с којим се у међувремену идентификовао не само њихов град него и цела Холандија и цела западана Европа. Њихова почетна идеја затим је уобличена у комплексан програм - „Мy наме ис Спиноза“, у коме су домаћи и међународни уметници позвани да развију пројекте који ће јавност испровоцирати на дијалог, не само о Спинозиним идејама него и о степену остварења и злоупотребе слобода у данашњем холандском (и европском) друштву. Крајња идеја везана за све ове манифестације јесте да се створи некакав Спинозин центар за посетиоце из свих крајева света (Спиноза Виситор Центре), у коме би они имали прилику да, у разговору с уметницима и научницима, потврде или одбаце валидност Спинозиног учења и у времену у коме живимо, односно, из ове данашње перспективе.

Можда су љубитеље Спинозине филозофије у Амстердаму покренуле из мртвила посебне студије о „радикалном просветитељству“ Џонатана Израела, професора модерне европске историје на Принстону, у којима он указује на одлучујући Спинозин утицај и заслугу што идеје слободе мишљења и говора имају одлучујуће место у слободним друштвима. Или, пак, дирљива прича њиховог британског колеге, Џорџа Штајнера, који је пре пар година узалудно тражио у Амстердаму споменик у част највећег холандског филозофа, и просто био шокиран равнодушношћу Холанђана према Спинози. У холандским новинама забележено је како је подједнако био шокиран и македонски филозоф Гоце Смилевски, који је својевремено пропиткивао амстердамску омладину о Спинози, и био запањен одговорима попут: „Никад за њега нисмо чули.“

Било како било, већ у новембру прошле године постављена је једна Спинозина статуа у Амстердаму, обновљена је и његова родна кућа, а широм земље почело је да се говори о њему, колико год ни прошла ни ова година нису никакве округле годишњице било Спинозиног рођења или смрти. Из свега тога, у ствари, рођен је уметнички фестивал „Мy наме ис Спиноза“ (www. спинозаманифестатие.нл). Како је већ и споменуто, несвакидашњи пројект, „Мy наме ис Спиноза“ затим је и службено отворен почетком маја ове године, у амстердамској Медиаматиц банци, предавањима и различитим изложбама о Спинози, с намером да се малтене цели град укључи у та дешавања. „Wат Спиноза“ убачен је на врло интересантан начин, вешто по целом граду, за шта су били задужени уметници и стручњаци чија је амбиција да се на прихватљив начин пласирају Спинозине идеје и мисли у најширу јавност.

Инспирација за људе у Србији

Познаваоци холандских прилика тврде да су се у дискусијама о имиграцијама, мултикултураланом друштву, почев од несрећног „11. 09. 2001“, а посебно после убиства Теа ван Гога, сви позивали на најважније идеје Спинозиног мишљења, оне о толеранцији и праву на слободно изношење мишљења. У овим дискусијама су, међутим, неоконзертвативци тврдили да исувише велика толеранција према муслиманима угрожава слободу мишљења, док је „левица“ контрирала да управо неоконзервативци злоупотребљавају слободу мишљења како би елиминисали једну такву базичну вредност каква је толеранција. Уместо да говоре једни с другима и да вреднују Спинозине идеје, они су говорили једни мимо других, тврди се у Де Волкскрант.

Хоће ли, међутим, после вишемесечног џиновског „хаппенинга“ на амстердамским каналима завладати другачија духовна клима у том граду и овој земљи, остаје да се види. У сваком случају, манифестација „Мy наме ис Спиноза“, коју су иницирали и организовали амстердамски Спинозини поштоваоци, најпре Амстердамски Спинозин круг (Амстердамсе Спиноза Кринг) и Амстердамски Спинозин центар (Центре Амстердам Спиноза), као и тамошња Задужбина за уметност и уређење јавног простора (СКОР), није свакидашњи догађај и превазилази локалне оквире по значају. Могла би бити инспиративна и некоме у Србији, рецимо, да на сличан начин афирмише идеје и људе који се залажу за толеранцију и слободу мишљења, почев, на пример, од Доситеја Обрадовића, Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, па све до Радомира Констатиновића. Овој данашњој Србији, загледаној у прошлост, на раскршћу између Истока и Запада, такво што не би штетило. Напротив...