Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Однос богатих и сиромашних подручја у Србији 1976. године износио је 6:1, да би се до 2005. погоршао у корист богатих и износи 12:1

У периоду важења ранијег (Милошевићевог) Устава, Србија је постала високо централизована држава са политичким, административним и фискалним надлежностима концентрисаним у рукама владе и министарстава у Београду. Иако је новим Уставом из 2006. године предвиђена могућност регионалног развоја општина и шира аутономија покрајине, опште политичке прилике и даље нису повољне да процеси децентрализације и деметрополизације узму више маха. Једна од последица оваквог територијалног и административног организовања јесте да се унутрашњост Србије, ван великих градова и Београда (главни град троши више од 50 одсто друштвеног дохотка државе), изузетно лоше и неравномерно економски развија.

Према подацима Републичког завода за статистику, у Србији су разлике између развијених и неразвијених (богатих и сиромашних) подручја до те мере појачане да однос десет најразвијенијих општина и десет најнеразвијенијих износи око 12:1. Однос богатих и сиромашних подручја у Србији 1976. године износио је 6:1, да би се до 2005. погоршао у корист богатих и износи 12:1. Како истичу стручњаци (М. Јанић), дошло је до суперконцентрације становништва и привредних активности на подручју Београда. Као последица пораста становништва убрзавала се и инвестициона активност, што је даље деловало на продубљивање разлика између Београда и неразвијених подручја, а у целини на штету и једног и другог. Разлике између Београда и неразвијених подручја, а посебно сеоских и брдско-планинских, таквих су размера да износе 10:1, 15:1, па и 20:1, нарочито ако се ове разлике гледају према појединим општинама. Са друге стране, Београд је доживео невиђену демографску експлозију, док су читави крајеви на југу и југоистоку Србије остајали без становништва. Од 1961. до 1981. Београд је порастао за преко 600.000 становника, од чега се око 70 одсто приписује механичком приливу. То значи да се само за 20 година у Београд доселили око 400.000 становника, колико је град имао педесетих година прошлог века. За разлику од готово свих европских земаља које имају јасно разрађену регионалну развојну политику и, с тим у вези, обуздавају раст великих градова, у Србији то није учињено.

Деметрополизација Београда и формирање уравнотеженог система градова и насеља Србије требало би, између осталог, да буде основна стратегија просторног и урбаног развоја Србије. Због тога је до 2025. неопходна озбиљна територијална реорганизација државе, која би, с једне стране, омогућила деметрополизацију Београда, а с друге, убрзани развој руралних подручја и формирање уравнотеженог система градова и насеља Србије.

Једна од идеја која се недавно у јавности појавила јесте да се седишта појединих државних институција алоцирају (споменуто је премештање седишта Уставног суда из Београда у Сремске Карловце). Таква решења у Европи нису непозната (рецимо, седиште Уставног суд Чешке налази се у Брну). Према Уставној повељи Србије и Црне Горе, седиште Суда Србије и Црне Горе требало је да буде у Подгорици. Међутим, да би ове идеје стварно одражавале дух деметрополизације, у контексту европске регионализације и ефикасне децентрализације, потребна су два кључна фактора – политичка воља и експертски елаборати. Деметрополизација, иако подразумева и измештање седишта појединих институција у друге градове, не може се свести само на то.

Деметрополизација, као процес који чека Србију, мора бити заснована на одговорним политичким одлукама и прецизно израђеним стручним стратегијама које, између осталог, укључују и децентрализацију и деметрополизацију оних области живота које су од непосредног и виталног интереса за ,,грађане на локалу”, као што су култура, образовање, јавне службе и заштита животне средине.

Професор Правног факултета у Београду
Стеван Лилић
[објављено: 25/11/2009]