Tekст у потпуности преузет са
портала листа "ПРЕС"

Не знам да ли сте приметили, али у Србији је, у поводу овонедељне „историјске посете" руског председника Дмитрија Медведева, спроведена широка медијско-политичка кампања рехабилитације државног комунизма

Политика која је 2000. на власт дошла на општенародном таласу антислобизма, страначки потомци послератних демократа које су „црвени ослободиоци" стрељали без суда и пресуде, држава која је вратила грб, химну и заставу домаћинске, антикомунистичке Србије, та и таква власт, та и таква држава, ти и такви политичари су, дакле, током прославе 65. године „ослобођења Београда" отворено промовисали комунизам!?!

При том је потпуно занемарена чињеница да је комунистичка идеологија Србији и српској нацији нанела највећа зла у модерној историји. Током свих оних силних еуфоричних телевизијских прилога, специјалних емисија и реприза партизанских пропагандних журнала на Јавном сервису, нико ниједном речју није споменуо чињеницу да је у име комунизма, у име партизанских „ослободилаца" овде у Србији за само две године, од 1944. до 1946. године, по званичним подацима, стрељано чак 80.000 људи!

Не може то, људи моји, не бива то тако. Не може „Боже правде" са „По шумама и горама", не иде „Марш на Дрину" у комбинацији са ратним, партизанским заставама. Не може то, таман као што не може да се тврди да је Београд ослобођен 20. октобра 1944. године. Београд, да будем јасан, тог дана јесте ослобођен од нациста, али Београд је истог тог дана поробљен од стране крвожедних бољшевика који су одмах, исте ноћи, стрељањима и силовањима почели да спроводе политику „сламања кичме српском хегемонизму".

Па, бивши начелник злогласне Озне, генерал Јово Капичић, и сам данас признаје да су комунисти после „ослобођења" морали да очисте Србију и Београд од ђубрета! Он сам признаје да је у јесен и зиму те 1944. већинској домаћинској, монархистичкој Србији комунистички поредак морао да буде наметнут злочином, онако по кратком поступку - метком у потиљак! И шта је сад ту за славље?

Да се разумемо, партизани и њихови потомци, они који већ генерацијама профитирају од комунизма у Србији, имају разлог да славе 20. октобар. Они на то имају право. Али, они немају право да терају жртве комунизма да славе злочин који је над њима почињен. Нико нема право да слави комунизам у земљи у којој десетине хиљада невиних људи и даље лежи неоткопано по масовним гробницама! Само то, људи моји, само то и ништа више!

Коначно, зашто се сви који се у јавности усуде да помену комунистичке злочине, зашто се сви који затраже правду за невине жртве бољшевичког терора стављају на црну листу екстремиста и антиевропејаца?! Ко је, када и како прогласио комунистичке злочине за друштвено корисно дело?!