Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Подаци о приходима централних и локалних власти сугеришу да је држава много више срезала буџете локалних власти од сопственог

Нова рунда разговора са ММФ-ом о додатној финансијској подршци ставља Владу Србије пред незавидан избор. С обзиром на величину јавног сектора у Србији, његову зависност од спољних токова капитала, као и на смањење прихода од пореза, не изненађује да се држава нашла пред обавезом смањења јавне потрошње. Не изненађује ни чињеница да републичке власти очекују од локалних да поднесу свој део терета уштеде, тако да је републичка влада почетком прошле године одлучила да умањи износ обавезних годишњих трансфера локалној самоуправи за 40 одсто (15 милијарди динара). Представници државе су тада тврдили да ће терет штедње бити подједнако расподељен између локалних и централних власти. Подаци о приходима централних и локалних власти сугеришу, међутим, да је држава много више срезала буџете локалних власти од сопственог.

Према још необјављеном документу Савета Европе, премда је глобална криза погодила локалне самоуправе широм света, огромна већина европских земаља није ништа изменила у својим системима трансфера. Штавише, један број европских држава дао је све од себе како би додатно олакшао ситуацију у локалним самоуправама. Заправо, само у трима државама власти су посегле за умањењем износа трансфера као за инструментом решења сопствених буџетских потешкоћа. На несрећу, Србија је једна од те три земље.

Оправдање које влада има за ова смањења је да оба нивоа власти треба подједнако да сносе терет прилагођавања. Међутим, подаци у табели показују супротно, то јест, да су буџети локалних самоуправа остали без већег процента прихода од републичког буџета, управо због смањеног обима трансфера.

Званичници владе смањења у трансферима оправдавају превеликим бројем запослених и неефикасношћу локалних самоуправа. Истичу да број запослених у локалним самоуправама треба смањити за најмање десет одсто. Али, ако влада стварно очекује од локалних самоуправа да реше њихове финансијске проблеме отпуштањем људи, онда мора да смањи законске трошкове за отпремнине, односно да осмисли како да помогне локалним самоуправама да финансирају ове трошкове. Други хитан низ акција односи се на одмрзавање цена локалних комуналних услуга које влада делимично оправдава потребом за спречавање инфлације, делимично неефикасношћу и превеликим бројем запослених у комуналним предузећима. Нажалост, било какво ограничење цена не доприноси решавању ових проблема.

За сада, влада не само да нема стратегију у овој области већ се чини да верује у илузију да само приватизација може стварно да промени начин функционисања јавних комуналних предузећа. Овај став је како наиван, тако и неконструктиван. Приватизација може да буде само део решења, пошто нигде у транзиционој Европи није била основни начин решавања овог питања.

Озбиљност кризе и време трајања јак су аргумент за интензивирање дијалога између републичке владе и локалних самоуправа. Овај дијалог требало би да постане стална пракса кроз институцију Комисије за финансирање локалне самоуправе која се често занемарује а треба да обухвати много више од малобројних питања на које је указано у овом тексту.

Тони Левитас је виши научни сарадник (Senior Research Associate) у Урбан институту у Вашингтону. У Београду ради као стручњак за финансијске односе централних и локалних власти у оквиру Програма за подстицај економском развоју општина (МЕГА. Ставови изнети  у овом тексту представљају мишљење аутора).

Тони Левитас
[објављено: 23/10/2009]