Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

Аутор: Милош Васић

У јесен 1991. извесна значајна загребачка колумнисткиња (славна и активна до данас) поменула је индигнирано по имену неког човека из Карловца, да је „четник и косовац“ итд. Човек, иначе аполитичан и невин, сутрадан уђе у ауто, окрене кључ и одлети у ваздух.

Починилац, наравно, није никада откривен. Да је изведен пред суд, да ли би се вадио на ту колумну: да му је, ето, прокључала крвца јуначка па није могао да одоли? Да је олакшавајућа околност то што је жртва била Србин? Да ли би колумнисткиња одговарала јер је написала лаж, па је то довело до „забрањених последица“, како правници кажу? Узгред, за смрт Славка Ћурувије не можемо да оптужимо оног несрећника из „Експреса“ и ону ђубрад с телевизије који су ту пашквилу онако торжествено прочитали у ТВ дневнику. Убила би Удба Славка и без тога, без бриге; можете ли да замислите убицу, тог покојног Луку Пејовића како се на суду вади да га је ужаснуо коментар на ТВ, па је узео шкорпион и дочекао Ћурувију у капији? „Лука дочекао Славка!“ као наслов-одговор на „Ћурувија дочекао бомбе“?

Пример други: у то исто време, јесен 1991, неки „дописник“ Радио Београда „из Вуковара“ јавља с поносом у Новостима дана у 15 часова да је извесна улица у Вуковару „ослобођена“. Чују то на својим транзисторима неки резервисти и упуте се у ту улицу, кад тамо ЗНГ припуца и рани тројицу-четворицу. Нити је улица била „ослобођена“, нити је „дописник“ био у Вуковару. Седео је у Панчеву и јављао се из Вуковара, кажу ми тада тонци са радија. После је један од тих резервиста долазио у Радио Београд са ручном гранатом, тражећи тог „дописника“; обезбеђење га је једва утешило. Да је био изведен на суд - јер наступиле су „забрањене последице“ његове „патриотске“ лажи - да ли би тај лажов рекао да не разуме оптужбу, јер, забога, ко је толико луд да верује Радио Београду и да тако им и треба? Ништа чудно. Кад је „Политика“ у та доба објавила како је ЈНА „заробила Чехиње које су падобраном бачене у Славонију“, њих на десетине, колико се сећам, онда је чешки војни аташе са чешким смислом за хумор телефонирао у Генералштаб да се распита о својим суграђанкама. Речено му је да не буде смешан, јер да ко нормалан још верује „Политици“.

Морамо дакле да раздвојимо лаж која је срамота, од злочина који је кривично дело. Лаж са намером обмане због које могу да наступе или су наступиле забрањене последице обухваћена је појмом подстицања на вршење кривичног дела, али ту треба доказати умишљај и узрочно-последичну везу.

Имамо, дакле, посла са доказаним и несумњивим лажљивцима од најгоре врсте; сви знате о коме говорим. О оном магарцу који из Книна јавља да у Пакрацу 1. марта има „40 мртвих“, па Вечерње новости од тога праве ванредно издање, мада у Пакрацу, слава Богу, нема ниједног рањеног, а камоли мртвог. О оном другом који је пустио вест о „40 закланих беба у Боровом насељу“, па су га најурили из Ројтерса. О „сирочету из Источне Босне које плаче на гробу родитеља које су убиле балије“, а тамо кичаста слика Уроша Предића с почетка века. Још су и добровољне прилоге скупљали за „сироче“ и хтели да га упишу у војну гимназију... Тој плејади дрских и безобразних лажовчина и лажљивица броја нема, ако их се присетите, а њиховом безобразлуку није било граница. Што се умишљаја тиче, то је јасно: лагали су масно и страсно ради пара и напредовања у служби. Сећате ли се „80 000 наоружаних хадезеоваца“ који су за 9. март 1991. дошли у Београд? Био сам тада негде отворио предмет, досије, у који сам одлагао најстрашније примере безочних лажи само из штампе; други су пратили електронске медије. Досије има око кило, али баш најодвратнијих исечака са лажима, блесавим детонацијама и тако даље. Кад је почео овај циркус, прегледао сам то и умало се нисам исповраћао.

Онда видим да се госпођа Љиља Смајловић јако узрујала око свега тога и да како мој друг Теофил Панчић може тако да се изражава? Као и обично, говор о моралним наказностима сада се опет мери лепим васпитањем и грађанском службоуљудношћу: ију, друго моја и сестро слатка, јеси га чула?! Он их вређа и назива разним именима! Замисли само: „он своје колеге новинаре са новосадске и београдске телевизије назива масовним убицама и парамилитарним и парановинарским гмазовима“, а онај Бруно Векарић жали се да су се на ТВ вратиле „новинарке које он није волео да гледа“! Ију! Страшно! Пази: Бруно „није волео да гледа колеге и колегинице“!

Добро, бре: откад смо ми, сви они новинари који не лажу и Теофил и ја „колеге“, пази - колеге! - са том ђубради лажљивом? Откада је то „новинар“? Добро, ако ћемо да се вређамо...

Разумем ја госпођу Смајловић у њеном својству председнице УНС: чланство јој се мало узнемирило, поготово неки. Зврндају телефони, обављају се дискретне консултације. Антонић је, чујем, потресен: реч је о „одбрани слободе штампе“, оличене, уосталом, у „Куриру“ и сличним гадостима. Та свињарија уперена на Ољу Бећковић, много је невинија (таква одвратна каква је) од онога о чему је овде реч: систематског упорног и свесног лагања ради подстицања шовинистичке ратне хистерије и повећања ионако мизерног одзива на мобилизацију. Уосталом, лагали су после „победе“ у Дејтону и после „тријумфа над НАТО“ 1999, а лажу без престанка и од Петог октобра до данас. А тек после 12. марта како их је кренуло, ђубрад лажљиву!

Добро, ово је слободна земља и свако може да пише и прича што год му падне на пилећу памет. Имају где, а нормалан и пристојан свет то не мора да слуша и чита (поготово не у Времену!). Ђубради лажљивој треба рећи да је ђубрад лажљива, госпођа Смајловић нека пада у фрас до миле воље. Лаж је морална, а не кривично-правна категорија и с њом се излази на крај једино језиком презира.