Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

„Невоља је у томе што нас заобилази Набуко, али траса тог гасовода још није дефинитивно одређена и ми ћемо учинити све да он једним делом прође кроз Србију“. Овим речима је председник Србије Борис Тадић у интервјуу једном дневном листу, у предвечерје потписивања Међувладиног споразума о гасоводу Набуко, маркирао позицију Србије према овом пројекту.

Изјава је показатељ да се и на самом врху власти у Србији енергетска безбедност, када је реч о снабдевању гасом, тумачи као диверзификација праваца, али и извора снабдевања. Прагматично и рационално, пошто „ниједан добар домаћин не држи сва јаја у истој корпи“. Поготово након јануарске гасне кризе и обустављања дотока руског гаса, када су солидарне испоруке гаса дошле управо из држава чланица ЕУ (које учествују у пројекту Набуко). Не само то: није ваљда да потрошачима гаса у Србији не би одговарала конкуренција, транспарентни (јефтинији) послови са гасом без посредника и тржишна утакмица различитих снабдевача гаса.

Не чуди стога што је изјава председника Тадића реплицирана у наступима из Србијагаса и надлежног ресора српске администрације. О томе су, судећи према саопштењу домаћина, разговарали и шефови дипломатија Румуније, Мађарске и Србије недавно у Темишвару. Поглед, у не тако старе архиве, показао би да се о нашем учешћу у Набуку преговарало и са Румунијом, али и Хрватском, да су цртане трасе, да су амерички емисари тумачили његове предности итд. Србија је индиректно преговарала о прикључку на Набуко и преко пројекта НЕТС који предвиђа повезивање гасоводне инфраструктуре у региону, али је то изненада, некако у време „преговора“ о енергетском споразуму са Москвом, замрзнуто. Такође, дискретно подржава концепт Гасног прстена у региону који промовише Енергетска заједница, али нема разраде нашег учешћа нити је јавност упозната са правцима и изворима гаса за пуњење овог прстена. Према томе, не држи воду констатација, која се ових дана могла чути, да Србији ништа није нуђено.

Доскора је помињање овог гасовода доживљавано као јерес, лобирање и опонирање „стратешком енергетском споразуму“ са Русијом који садржи обећање о изградњи гасовода Јужни ток преко територије Србије. То је плитак приступ заснован на емоцијама, а не на интересима. Пођемо редом, од тога да Србија стреми чланству у ЕУ. Видимо да је Набуко део европске енергетске политике. Заправо, парадигма њене спољне димензије. Наша институционална копча са енергетском политиком ЕУ је чланство у Енергетској заједници преко које је Србија, за сада, највише и најдубље секторски интегрисана у ЕУ. Додатно, хибернирани Споразум о стабилизацији и придруживању налаже обавезу прилагођавања наше енергетске стратегије и политике управо оној европској. ЕУ не забрањује потенцијалним чланицама, а поготово ни својим члановима приступ другим гасоводима. То потврђују слични споразуми (чињеница са фифти-фифти власништвом, а не већинским на руској страни као у нашем случају) који су о Јужном току потписале чланице ЕУ: Бугарска, Грчка, Мађарска, да не спомињемо италијански Ени као Гаспромовог партнера. Битна разлика је што сви они имају опцију: Набуко или Јужни ток. Другим речима да ли желе да диверзификују само правце (Јужни ток) или и правце и изворе (Набуко). Пројекат овог гасовода ће се реализовати само уколико добије сагласност, како држава на још неутврђеној коначној траси тако и бриселске администрације. А у том процесу логично је да ће Брисел гледати прво своје прописе и интересе. Уосталом, као и Москва своје. Између тога је реалност међузависности у којој је Србији упутније заступати сарадњу и договор, а не конфронтацију и искључивост.

Набуко је вишеслојан пројект са низ сложених елемента у области енергије, економије, финансија, политике и не последње геополитике. У енергетском смислу, гасовод има основну функцију да диверзификује правце и изворе снабдевања ЕУ гасом. Иако количина од 31 милијарде кубних метара гаса представља само 5-10 процената годишњег увозног гаса у ЕУ, то за поједине државе чланице, учеснице у конзорцијуму (нпр. Бугарску, Румунију, Мађарску), доноси алтернативни правац и извор гаса и смањује потпуну (у случају Бугарске) или замашну (Мађарска и нешто мање Румунија) зависност од увоза руског гаса. Гасни спор Русије и Украјине 2006. (на специфичан начин и сукоб у Грузији) и његово драстично понављање почетком ове године, које је најдрастичније погодило управо Балкан, само су додатно подстакли опредељење на смањење зависности од увоза гаса из Русије. Набуко је и развојни пројекат, па је његова економска вредност повећана у доба финансијске кризе и пада привредне активности. Финансијски не би требало очекивати веће проблеме око прикупљања око осам милијарди евра за изградњу. ЕУ је одобрила скромних 250 милиона евра, више као потврду значаја, али иза пројекта су стале банке везане за ЕУ (ЕБРД, ЕИБ), па ће их лакше пратити комерцијалне банке. Политички значај се разликује од државе до државе, али овакви пројекти имају велики одјек на националном плану. У случају Мађарске, Набуко је важан ради заштите од настојања руских компанија да преузму већински улог у МОЛ.

Наравно, није спорно да је Јужни ток за Србију пожељан и добродошао, али његова реализација ће зависити од низа фактора који су ван директне контроле и утицаја Београда. Резерве нове бугарске владе према овом пројекту, биле оне тактичког или стратешког карактера, најновији су пример. Једно је сигурно: енергетска безбедност Србије, када се ради о снабдевању гасом, почива у региону и сарадњи са суседима. Не треба ваљда подсећати да је то окружење заправо ЕУ. Слабости њене позиције су лоша инфраструктурна повезаност, само један правац снабдевања на деликатној траси и скромни складишни капацитети. Решење треба тражити у алтернативним правцима и изворима, разради солидарности и опција интервентних испорука. Управо то су теме које су за Брисел у фокусу пажње, политичког и финансијског ангажовања.