tekst_koji_se_ispisuje_
 
tekst_koji_se_ispisuje_ako_ne_uspe_ucitavanje_swfa
 
Чајанка на амерички начин

Чајанка на амерички начин

Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ДАНАС"


Аутор: Наоми Волф

Још од када је одржана прва „Чајанка“ прошлог месеца у Нешвилу у Тенесију, са Саром Пејлин као једним од кључних говорника, реакција америчких политичких и медијских организација била је мешавина страха и презира. Ненси Пелоси, председница америчког Представничког дома, назвала је заговорнике „Чајанке“ нацистима, док главни медији настоје да их представе као незналице и малограђане, као пасивну руљу са сировим емоцијама и слабом аналитичком способношћу, коју хушкају и којом манипулишу демагози да би унапредили сопствене агенде.

Мора се признати да бренд ожалошћеног популизма покрета под називом „Чајанка“ и његов склоп од претежно белих, љутих бирача, припадника средње класе, има дубоке корене у САД, а буктао је у временима промена. Међутим, посматрачи који су повукли паралелу са необразованом, параноичном, антикатоличком и антиимигрантском партијом која је бујала 1850-их, тумаче тај покрет много површније.

Заправо, они који га исмевају и одбацују чине то на сопствену одговорност. Иако неки учесници „Чајанке“ можда јесу расисти или су усредсређени на ексцентричне теме, као што је валидност извода из књиге рођених Барака Обаме, далеко већи број њих, односно они који су били део напора обичног света, усредсређен је на питања која имају вредност. Ако их слушате уместо да само тумачите њихове искривљене портрете које преносе главни медији, чујете јад који има дубину, као и неке предлоге који су испред њиховог времена.

Иако они које привлачи покрет „Чајанка“ представљају разноврсну групу, на површину избијају и неке заједничке теме. Они борбу за дух „Чајанке“ виде између правих слободњака, који су забринути за слободе појединаца, и традиционалних конзервативаца.

Велики број оних који ми се директно обраћају на мом профилу на Фејсбуку верују да је Конгрес потпуно сломљен и сматрају да је наивно веровати у било коју од две америчке већинске партије. Они у демократама као и републиканцима виде препреку ка променама, који преклапају гласове народа пошто заговарају специјалне интересе. Они су забринути због концентрисане федералне контроле, растућег дуга и губитка индивидуалних права.

Да ли стварно греше? Напослетку, покрет је добио облик након масивног, финансијског пакета америчке владе за банке на Волстриту. И да ли су учесници „Чајанке“ само параноични у време када је кинеска влада, амерички главни кредитор, почела да шаље јасне сигнале о својим преференцијама за америчку домаћу политику, иако игнорише критику САД на рачун свог извештаја о људским правима?

Иако ми се Сара Пејлин нарочито не допада, чињеница је да укорењено лобирање и остали специјални интереси значе да је „промена гарде“ у Вашингтону исувише често само промена у брендирању. Пошто Барак Обама попушта под притисцима америчког Министарства одбране, у којем приватни потписници уговора чине 65 одсто буџета за особље, предлаже превентивни притвор затвореника из Гванатанама и овековечује статус кво на прегршт других начина, њено питање „Како та цела ствар о нади за промене функционише за вас“? је на месту.

Заправо, концентрација извршне власти готово је деценију угрожавала амерички систем трипартитне поделе власти и федералној влади давала овлашћења да шпијунира грађане, задржава информације и агресивно хапси демонстранте и чак пуца на њих из оружја са „ћорцима“ које производи фирма Тасер, или да ангажује приватне најамнике да то чине. У овим околностима, то што активисти „Чајанке“ стављају акценат на подржавање државне аутономије и чак на права на посед и права на ношење оружја може се чинити као напори да се сатера уображена корпоративна и војна моћ у националну владу.

Управо из тог разлога елите у општем смислу предузимају хитре кораке да исмеју овај покрет. Покрет који је изворно популистички представља претњу по њихове положаје у структури моћи. Такође републиканци теже да успоставе контролу над енергијом покрета „Чајанка“ за партијске сврхе, преплавивши га добро плаћеним оперативцима, посебно из редова добротворне и адвокатске канцеларије бившег члана Представничког дома Дика Армија. Штавише, окупљања „Чајанке“ постепено су постајала платформа за републиканске кандидате који траже подршку у великој мери мобилисане изборне базе.

У најгорем случају сваки популистички покрет може да се деградира у демагошки. Али у најбољем случају (или у његовом корену) покрет „Чајанка“ је уставни. Ово је побуђујући и давно закаснели сентимент у Америци који такође укључује политичке поделе. Заговорници покрета „Чајанка“ су бесни, што је у великом броју случајева легитимно, али већина њих није луда. Та дијагноза више одговара онима који преферирају да их игноришу.

Ауторка је политичка активисткиња и друштвена критичарка

 
Политичка организација Заједно за Крагујевац 2008. Сва права задржана.