Tekст у потпуности преузет са портала
недељника "ВРЕМЕ"
Произвољност у уређењу читаве гране власти битно нарушава уставни поредак државе и може бити резултат или велике неспособности или скривених намера свих који су у томе учествовали
Неспорно је да је реформа правосуђа у Србији била неопходна. Зато су струковна удружења судија и тужилаца и уложила самокритичност, конструктивност и велики труд када су иницирала или учествовала у припремама низа реформских решења (редовно вредновање рада судија и тужилаца, почетна и стална обука и њено функционално повезивање са вредновањем, систем дисциплинске одговорности, стандарди етике, између осталог).
Стратегијом реформе правосуђа, коју је усвојила Народна скупштина Републике Србије средином 2006. године, прокламована су четири реформска начела: независност, одговорност, ефикасност и транспарентност. Да је, приликом усвајања Стратегије, неко предложио и законитост као реформско начело, сви би му се смејали. Међутим, реформски поступци који су уследили били су не само тајни већ и незаконити.
Данас је сурова истина да је тзв. реформа спроведена уз толико незаконитих поступака да би готово све морало да се уради изнова уколико се заиста хоће побољшање правосуђа. Уз то је читав поступак општег избора, што је званични назив за реизбор и разрешење судија и тужилаца, учињен тајним (пословницима којима су Високи савет судства и Државно веће тужилаца уредили свој рад).
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ: Свака одлука Високог савета судства (ВСС) и Државног већа тужилаца (ДВТ) о избору на сталну функцију судије/тужиоца, као и свака њихова одлука о предлогу Скупштини кандидата за први избор за судију/носиоца јавнотужилачке функције, мора да буде образложена, сагласно чл. 50 став 5 и 52 став 4 Закона о судијама, односно чл. 82 став 3 Закона о јавном тужилаштву. Да би ове одлуке уопште биле донете, потребно је да ВСС прибави податке и мишљења о стручности, оспособљености и достојности кандидата. За кандидате који долазе из судова, обавезно је прибављање мишљења седнице свих судија суда из кога потиче кандидат, као и мишљење седнице свих судија непосредно вишег суда, у које кандидат има право увида пре избора (члан 49 Закона о судијама). Слична обавеза прописана је и за ДВТ (члан 80 Закона о јавном тужилаштву).
Наведене одредбе примењују се од дана конституисања ВСС (чл. 107 Закон о судијама) и ДВТ (чл. 140 Закона о јавном тужилаштву), односно од 6. априла 2009. године када су се оба тела конституисала. Или тачније, када су ова тела прогласила да су се конституисала, пошто је и само њихово наводно конституисање такође незаконито. Од 11 чланова колико треба да их има у сваком од ових тела и Уставом тачно одређених друштвених структура које морају бити представљене у њима, ВСС је конституисан без три члана (судије, адвоката и професора), а ДВТ без адвоката.
И одлука о престанку судијске и јавнотужилачке функције мора да буде образложена, ако не због суштинских, а оно због формалних разлога, сагласно истоветним одредбама Закона о Високом савету судства и Закона о државном већу тужилаца (садржаним у оба закона у члановима 17 став 2), пошто је против таквих одлука предвиђен правни лек – жалба Уставном суду (члан 148 став 2 Устава и 99 став 1 Закона о Уставном суду).
ВСС и ДВТ нису, међутим, образложили ниједну од преко 3000 одлука које су донели у поступку тзв. општег избора судија и тужилаца. Нису образложили одлуке о (ре)избору судија и тужилаца, нити оне о предлагања на прву судску или тужилачку функцију, као што нису образложили ни оне о престанку судијске функције. Не(ре)изабрани тужиоци чак нису ни добили одлуку о престанку функције.
А на почетку дуго најављиване свеобухватне реформе правосуђа, и кандидати који су (ре)изабрани и они који то нису, а посебно грађани, имају оправдани интерес да знају зашто је сваки од судија (ре)изабран или предложен за први избор и зашто сваки од (не)реизабраних није. Јер је за "реформисано" правосуђе неопходно уверење и поверење јавности да је овај први, изузетно значајан корак, добро урађен и да ће омогућити боље функционисање правосуђа.
НЕЗНАЊЕ ИЛИ ЛОШЕ НАМЕРЕ: Уместо тога, након тајно спроведеног поступка, из јавно датих изјава чланова Високог савета судства – министарке правде Снежане Маловић, председника скупштинског Одбора за правосуђе Бошка Ристића и председнице Високог савета судства Нате Месаровић, из писаних и електронских медија сазнали смо да није било потребе да се дају образложења за одлуке донете у поступку (ре)избора, да је Савет "погодио у 90 одсто случајева", да су у поступку (ре)избора коришћени подаци БИА и полиције до којих је Савет дошао од тужилаштва, да удари на реформу потичу од људи који су тесно повезани са организованим криминалом, нарочито са трговином наркотицима. Чуло се од њих да се Савет, осим статистиком, бавио и достојношћу кандидата, од којих су се неки бавили породичним насиљем, неки магијом, неки допуштали адвокатима да им плаћају путовања, изградњу кућа, отплату кредита, да су се дружили са лицима којима су судили, и још много горег и црњег из приватног живота судија и тужилаца. Изјаве представника ВСС-а и ДВТ-а често су биле међусобно опречне. Штавише, они су, неретко, сами себе демантовали. Сада је уврежена констатација и код других високих званичника да је (ре)избором пресечена веза између организованог криминала и правосуђа.
Почетком фебруара, баш у исто време када су представници Међународног удружења судија и тужилаца МЕДЕЛ и холандског удружења Судије за судије објавили своје констатације о манама спроведеног (ре)избора, ВСС је обавестио не(ре)изабране судије да могу да изврше увид у своја досијеа. Што су, наводно, увек и могли да учине, само нису били заинтересовани. Наивни који су то покушали суочили су се са сатима и данима заузетим телефонима. А они који су се, након тога, из места широм Србије упутили у Београд, Савету су пришли најближе до белог телефона код портирнице зграде у Немањиној 22-26, са кога им је "омогућено" да по читав сат безуспешно покушавају да добију неког од запослених у ВСС-у. Ретки "срећници" који су одраније добили шансу да изврше увид, у својим досијеима су затекли само своју пријаву на "избор", свој лични лист и статистичке податке о свом раду за 2006, 2007. и 2008. годину. У податке осталих који су конкурисали за исто место, тек да се упореде са њима, није им дат увид.
Тако су сви подаци и за (ре)изабране и за разрешене судије остали недоступни, без могућности да се упореде међусобно, као и са било каквим просеком (судским, регионалним, за Србију), а резултати таквих одлука произвољни. Произвољност у уређењу читаве гране власти битно нарушава уставни поредак државе и може бити резултат или велике неспособности или скривених намера свих који су у томе учествовали.
КОНСТАТАЦИЈЕ И ПИТАЊА: Није баш толико тешко да државне институције функционишу. Наравно, ако за тим заиста постоји воља и способност оних који у њима раде. Ову тврдњу доказују два релативно нова државна органа – повереник за информације од јавног значаја и заштитник грађана.
Захваљујући ажурном и савесном раду ова два државна органа, спроведени поступак реизбора судија накнадно постаје јаснији, транспарентнији, што је једно од четири основна реформска начела прокламована Стратегијом за реформу правосуђа.
Две су важне констатације ових органа које омогућавају расветљавање онога што се стварно дешавало у поступку (ре)избора, а у вези са коришћеним подацима.
Прва је констатација повереника да у документацији о раду Савета не постоји ниједан доказ који би потврдио сумње Друштва судија Србије да су у раду Високог савета судства, противно Уставу и закону, обрађивани подаци о личности добијени од БИА. Друга је констатација заштитника грађана да "БИА није, зарад поступка разрешења и избора судија, ни самоиницијативно нити по захтеву других органа, предузимала мере или вршила друге послове из своје надлежности, а посебно вршила послове безбедносне провере, нити је достављала податке, мишљења или друге врсте аката о кандидатима за судијске функције у поступку њиховог разрешења/избора" и да "он никада никоме није изјавио да у поступку избора судија нису коришћени подаци БИА".
Полазећи од ових констатација за које нема разлога за сумњу, логично се намеће више питања. Пре свега, како је, у пет минута за сваког кандидата колико је ВСС имао на располагању, према речима његове председнице ("Радили смо савесно и темељно преко 400 радних сати и обрадили 5020 пријава", конференција за медије поводом објављивања имена изабраних судија од 17. децембра 2009. године), било могуће урадити све то и још упоредити рад тих кандидата да би се изабрали најбољи? А онда и како је ВСС (а слично је и са ДВТ-ом) "знао" за све оне напред наведене "податке" којих нема у досијеима судија? Када је и како Савет, наводно, долазио до притужби, како је проверавана њихова основаност, где су те притужбе сада? Када су тражени, достављани, разгледани и враћани предмети у којима су поступале "осумњичене" судије, где су констатације о извршеном увиду? Како је било могуће у тих пет минута донети поуздане и упоредиве одлуке о (ре)избору? Посебно када имамо у виду изјаву председнице ВСС-а да нису прављене ранг-листе (15. јануар 2010, емисија Јавног сервиса "Шта радите бре?")
Наравно, логички се намећу и одговори. А нема другог осим оног да су ВСС и ДВТ до наводних података долазили неовлашћено, преко других извора сазнања, користећи их у сврху другачију од оне због којих су ти подаци уопште били прикупљани. И/или, да је одлучивање о (ре)избору било под спољним, неформалним утицајима. Да је реизбор судија и тужилаца, из тела која је требало да га обаве уз све гаранције независности, непристрасности, правичности и транспарентности, био измештен на нека друга места.
У свакој варијанти, једно је увек исто: судијама и тужиоцима није дата било каква прилика да се изјасне о наводним подацима о њиховом раду и животу. Примењен је систем много гори од "кадија те тужи, кадија ти суди". Овде није било ни "тужења" ни "суђења". Одмах пресуда. И то без образложења.
ЕВРОПА О РЕФОРМИ: О овом и овако спроведеном поступку (ре)избора судија и тужилаца стигле су и прве констатације странаца. Међународном удружењу судија и тужилаца МЕДЕЛ и холандском удружењу Судије за судије није познато да је у некој држави спроведена реформа правосуђа слична овој у Србији. Начин на који је то учињено – без јавности, без учешћа судија и могућности да се изјасне о евентуалним сумњама, у неразумно кратком року, без образложене конкретне одлуке за сваког и без могућности употребе ефективног правног лека, за њих је, без сумње, супротан европским правосудним стандардима.
Питањем спроведеног (ре)избора бавиће се и друге међународне институције и организације. Венецијанска комисија (тело Савета Европе које даје мишљење о усаглашености аката државе чланице са европским стандардима) заједно са Консултативним већем европских судија (телом Савета Европе које формулише европске судске стандарде) објавиће заједничко мишљење о критеријумима за (ре)избор судија и спроведеном поступку (ре)избора већ почетком марта. Коначно, питањем (ре)избора бавиће се и Европска унија пред чијим је Парламентом већ постављено формално питање: Шта се то десило са правосуђем у Србији?
Ипак, најбоље би било када би се институције у Србији, која би да постане део заједнице уређених и демократских европских држава, позабавиле спотицањем у примени европских стандарда и далекосежним штетним последицама правосудног реизбора. Посебно Уставни суд, на коме је, заједно са Високим саветом судства, највећа одговорност за све што се десило и што ће се десити и у правосуђу Србије и у самој Србији.
ауторка је председница Друштва судија Србије, која није прошла недавни реизбор судија |
