Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ДАНАС"

Аутор: Славиша Лекић
Седам година после атентата на Зорана Ђинђића, надлежне службе су одлучиле да се одлучно позабаве политичком позадином. Али не убиства премијера Србије, већ атака на лидера Нове Србије! Смернице оштећеног Велимира Илића („Сви су видели да има истетовиран лик Зорана Ђинђића“) и солидарног Драгана Шормаза („Не кажем да ДС стоји иза тога, можда је нека друга странка“) окренуле су истрагу у правом смеру: тетоважа покојног

Да утврдимо градиво: у центру Београда, усред бела дана, током Вељине шихте прикупљања потписа за расписивање ванредних избора, партибрејкер у лику Дејана Стојадиновића, отпозади је директом спрашио Вељу у ожиљак од операције а затим се бацио у заштитнички загрљај полицајаца и припадника БИА у цивилу.

Још док су Јован Марић, Дубравка Филиповски и Мирослав Маркићевић на лицу места прикупљали откинуте и покидане материјалне трагове злочина, укључујући и мобилни телефон или „боксер“, које су „сви видели“ али их нико није снимио, на порталима су (навече и у неким угледним новинама и ударним емисијама) забележене околности које зорно сведоче о културним, уметничким и психолошким преференцијама тетовираног: Д.С. воли све што воле млади - од блуза до народњака; фан је Владимира Бебе Поповића и Весне Пешић; обожава Биљану Србљановић, „истакнутог члана ЛДП“; предлаже ликвидацију Бориса Тадића „одмах, по виђењу“ а, „иако је очигледно симпатизер ЛДП-а“ (ПРЕСС) Чеду Јовановића оптужује за малтретирање грађана Србије... Сага о тетовираном Ђинђићевом лику (зашто не и духу?) у оптицај је пуштена тек кад се пена осушила, пљувачне жлезде заблокирале а нетегнуто форсирани мотиви напада дефинитивно потонули у мутну политичку баруштину.

Иако још у болесничкој постељи, у којој га „нико из власти, из државног врха“ није посетио (први је, по обичају, крв „намирисао“ Тома Николић, обишли су га још само Војислав Коштуница и Раде Булатовић) поред мантричног подсећања на тетоважу Ђинђића, Веља трезвено поручује: „Очигледно сам неком сметао. Као искусан политичар могу да закључим да је властима одговарало да доде до оваквог случаја. Пажња јавности се усмерила на мене, уместо на актуелне серије штрајкова“.

Какав би, стварно, могао бити мотив довођења песница у блиски контакт са ожиљком од операције на Вељиној глави, уз присуство стотина љутих опозиционара, булументе новинара и назочност полиције!? Као особа коју, признајем, овај инцидент није нимало потресао, у детектовању мотива могу да учествујем с дистанцом некога ко не рачуна на емоције. Фокусирајући се, као такав, првенствено на духовну оставштину Веље Илића, и сам сам био изненађен поражавајућим закључком: тамо нема ништа, звечи од празнине, беневолентности, толеранције... Просудите сами:

„Балет. Врло често гледам балет“; „Предлажу ми лечење, али мени то не треба“; „Једна девојчица, студенткиња електротехнике се једноставно шлогирала од глади због недостатка хране у мозгу“; „Гостовање Саманте Фокс на Данима естраде у Чачку показује да је Србија земља без ризика на инвестициона улагања“; „Људи се жале да возови касне сат времена. Па, молим вас, шта би радили да касне седам сати“; „Зашто се отимамо о царину, ако нећемо да крадемо“; „Нисам ја дошао у Скупштину да се свађам, треба, знате, бити фин и лепо васпитан“; „Срамота је да се мени стално приписује силеџијство, а добро се зна да сам добио сва признања као највећи хуманиста“...

Истина, после ударца тетовираног насилника, који је могао да сузи функције живота, кад је самоконтрола поклекла пред обамрлошћу, Вељи се у афекту отело: „Ево, сад нисам понео пиштољ. И зар је грех оваквог хулигана лишити живота? Је ли то грех? Кад он мене лишава мог живота?!“

Чим је објављено да Веља сме да носи пиштољ, а Маркићевић у одбрани „интегритета свога“ да се брани „шакама или нечим другим, то је наша ствар“, тензије су спласле. Макар ће улице празније. Кад су још странке осудиле атак, одахнули смо! Све се вратило у колотечину. Једино се Зоран Ђинђић преврће у гробу чекајући, апсурд је принцип који живи, да се открије политичка позадина напада на његовог некадашњег саборца.

Има једна Ђинђићева мисао: „У свакој земљи има корова, само се у Србији коров залива“. Шта, ако се тетовираном „атентатору“ у глави „јавило“ да је ова метафора посвећена Вељи Илићу, па, потегао са искорењавањем?! Немогуће! Пре ће бити да је питању један од оних персоналних мотива који у личној ограничености и огорчењу води ка постизању - наопаке пријатности и олакшања.

Узгред, немам ништа против да надлежне службе истраже политичку позадину атака на Вељу Илића. Можда то може бити капитално искуство кад се једног дана, само без журбе, неко одлучи да испита позадину континуираног и оркестрираног медијског линча, сатанизације и убиства Зорана Ђинђића.

(Овај текст је писан 968. дана откад је Томислав Николић обећао да ће се иселити из Булевара Зорана Ђинђића)