Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Примери неколико других земаља ЕУ које су одабрале партнерски однос са НАТО-ом, али не и пуно чланство потврђују да је могуће дефинисати сопствене оквире за остваривање сарадње, али и да чланство у ЕУ није условљено претходним приступањем НАТО-у, како се српској јавности често објашњава. То значи да Србија и те како има могућност избора, што је и показала усвајањем резолуције о војној неутралности и одлуком да програм Партнерство за мир буде оквир сарадње са НАТО-ом.

Међутим, уместо исполитизираних надмудривања о томе да ли ће владајућа коалиција у тајности увући Србију у НАТО било би много ефикасније затражити парламентарну и јавну дискусију, где би коначно било усаглашено шта појам војне неутралности подразумева у контексту Србије, који су њени конкретни циљеви и која су стратешка опредељења. До сада је прокламована неутралност исувише често тумачена произвољно и у складу с политичким потребама, што оставља утисак да власти не знају у ком правцу спроводе безбедносну и спољну политику земље.

Доносиоци политичких одлука имају обавезу пред сопственим народом да дефинишу и промовишу националне интересе на одговоран, прагматичан и вредносно објективан начин, што значи да ће захтев за неутралношћу Србије у њеном позиционирању према војним савезима и потенцијалним билатералним партнерима имати смисла једино уколико исти принцип буде примењиван доследно, без селективног тумачења неутралности заснованог на емотивном просуђивању и историјском памћењу. Ако је једна од основних бојазни евентуална реакција Русије услед приближавања Србије НАТО-у, све тврдње о традицији неутралности и неприпадању блоковима постају беспредметне.

Историјска заоставштина јесте битна, но не би се рекло да је Русија бринула о мишљењу и осећањима Срба када је 2002. године приступила Савету НАТО – Русија, билатералном телу кроз које остварује сарадњу са НАТО-ом на различитим нивоима – од заједничких војних вежби, размене обавештајних података, преко безбедносних консултација, дискусија о нуклеарном наоружању, до борбе против тероризма. Русија је, у оквиру Партнерства за мир, 2005. потписала Споразум о статусу снага, који подразумева пуну сарадњу оружаних снага Русије и НАТО-а на стратешком, оперативном и тактичком нивоу. Сем тога, Русија годинама има своју војну канцеларију при Врховној команди НАТО-а, настојећи да и тиме максимално искористи бенефиције овог партнерства. За Србију би било боље да учини исто, те да у складу са сопственим националним и безбедносним интересима, што пре оствари статус тзв. напредне чланице програма Партнерство за мир.

С обзиром на то да ће током 2010. године бити актуелна дебата о изради новог стратешког концепта алијансе, било би мудрије да се Србија са много конструктивнијим приступом укључи у ову, али и остале дебате о питањима и изазовима колективне безбедности, као и у даљи развој руске иницијативе за нови међународни споразум о безбедности.

Одлука о будућој сарадњи са НАТО-ом је исувише комплексно питање да би се о њему одлучило једноставним ,,да” или ,,не” на референдуму. Пре референдума неопходно је спровести конкретне безбедносне и економске процене и остварити консензус на националном нивоу. А за то је, осим времена, потребна и добра воља и спремност да се савремена безбедносна кретања сагледају из реалистичније перспективе, те да се национални интереси заштите помоћу јасно дефинисане националне стратегије. Русија је своје интересе већ заштитила.

Извршни директор фонда „TransConflict Serbia”

Мирјана Косић

[објављено: 08/02/2010]