Tekст у потпуности преузет са портала
недељника "ВРЕМЕ"

Александар Ћирић и документациони центар "времена"
Сви као да су заувек укопани у ставовима које су бранили пре пет година, уз појединачну еволуцију ка становишту да ћемо нови став донети кад видимо комплетан текст; осуда злочина може, геноцид не; да се осуде сви злочини... Ево, већ месец дана не зна се ни ко пише резолуцију – неки прозвани се ограђују и демантују; ни када ће доспети на скупштински дневни ред – до сада су помињани и јануар и фебруар, март и јун; ни како теку наводно већ започете консултације и усаглашавање посланичких група

Подсећање: Сребреница за почетнике

Ово јануарско надметање и натезање око једне или две скупштинске резолуције којом се осуђује геноцид у Сребреници у лето 1995, или се осуђују сви ратни злочини почињени деведесетих година на територији бивше Југославије – од почетка је дежа ву. Већ смо видели пре пет година (исте) иницијативе и контраиницијативе, слушали (исте) аргументе, гледали (исте) аналитичаре, тумаче, адвокате ове или оне стране, демонстрације (истих) невладиних организација и слегање раменима (истих) оних других.

Исто као и од почетка најновије иницијативе председника Бориса Тадића да Народна скупштина донесе резолуцију о Сребреници па – мало после ублажено – може и две резолуције. Сви као да су заувек укопани у ставовима које су бранили пре пет година, уз појединачну еволуцију ка становишту да ћемо нови став донети кад видимо комплетан текст; осуда злочина може, геноцид не; да се осуде сви злочини... Ево, већ месец дана не зна се ни ко пише резолуцију – неки прозвани се ограђују и демантују; ни када ће доспети на скупштински дневни ред – до сада су помињани и јануар и фебруар, март и јун; ни како теку наводно већ започете консултације и усаглашавање посланичких група. На томе – консултацијама и усаглашавању – већ је пропала она иницијатива од пре пет година, не доспевши ни до прага Народне скупштине.

Историја резолуције

Први предлог резолуције Скупштини Србије поднели су 2005. године у име невладиних организација Наташа Мићић (ГСС) и Жарко Кораћ (СДУ). Тражена је осуда геноцида у Сребреници и признавање злочина почињеног "у наше име", као начин да се дистанцира од злочина. Тим поводом, посланици су се сложили само у томе да резолуцијом треба осудити све ратне злочине. Потом су Демократска странка и Српски покрет обнове поднели свој предлог резолуције, а Демократска странка Србије свој.

Председник Србије Борис Тадић је после пресуде Међународног суда правде у Хагу 2007. позвао Народну скупштину да усвоји декларацију којом ће се недвосмислено осудити злочин у Сребреници. На то је Либерално демократска партија доставила свој "Предлог декларације о обавезама државних органа Републике Србије у испуњавању одлука Међународног суда правде", тражећи да Србија кроз правни систем и поступање државних органа "јасно осуди свако порицање геноцида у Сребреници". Онда су Лига социјалдемократа Војводине и Савез војвођанских Мађара понудили свој предлог јер "однос према Сребреници одређује будућност наше земље, а представници Народне скупштине Србије одаће пошту сребреничким жртвама и из њиховог страдања извући трајну поуку о погубним последицама етнонационализма, ратног хушкаштва и слепог и некритичког ‘патриотизма'". Прошле године исте три странке тражиле су да се 11. јул прихвати као дан сећања на геноцид у Сребреници, а Жарко Кораћ дао је свој предлог декларације о обавезама државе Србије да предузме све мере заштите права жртава ратних злочина, а посебно жртава геноцида у Сребреници.

Неки поборници неопходности резолутне осуде геноцида у Сребреници позивају се на то што је Европска унија увела 11. јул као Дан сећања, што морално обавезује и Србију као кандидата за учлањење; други тврде како је Србија обавезна да осуди сребренички злочин на основу пресуде Међународног суда правде у Хагу по тужби Босне и Херцеговине против СР Југославије. Ни у томе нема слагања.

У пресуди Међународног суда правде у Хагу не помиње се експлицитно да Србија треба да донесе некакву резолуцију о Сребреници, изјавио је Милош Јовановић из Института за међународну политику. Други се слажу да "то не постоји као правна обавеза" јер таква одлука није у компетенцији суда, али може бити израз политичке воље. Војин Димитријевић, директор Београдског центра за људска права, сматра да "поновно покретање приче о резолуцији о Сребреници треба гледати из угла да је Србија пред Међународним судом правде покренула процес везан за нелегално проглашење независности Косова". Што ће рећи: "Не можете се ви обраћати једном суду, очекивати од њега нешто што је за вас важно, а правити се невешти у погледу ранијих пресуда."

Јавни говор

Јелена Милић (Центар за евроатлантске студије):
"...Важно је и да ли се она односи само на Сребреницу или на ‘све злочине' и да ли се користи појам геноцид, који иначе стоји и у резолуцији ЕП-а и у пресудама Сталног суда правде и Хашког трибунала. Славица Ђукић-Дејановић тврди да предлог није видела, а СПС је рекао да не може гласати за резолуцију у којој се спомиње термин геноцид. Зашто? Да ли им смета и термин геноцид у тужбама и контратужбама Србије и Хрватске."

Ђорђе Вукадиновић (политички аналитичар):
"Иницијатива је спољнополитички мотивисана и мислим да ће само долити уље на ватру српских политичких размирица, те нисам уопште сигуран да ће много допринети ономе што би требало да буде њена основна сврха, а то су истина и помирење на простору бивше Југославије. ... Такве иницијативе без адекватних припрема и консензуса на крају доносе више штете него користи."

Чедомир Антић (историчар):
"Наравно да сам сагласан с тим да треба осудити злочине из ратова деведесетих, али постављам питање председнику због чега то није учињено 2005. године, и питам се да ли је Тадић свестан да постављање питања колективне одговорности Србије и Републике Српске нема за циљ правду према жртвама, већ је напротив, углавном, део накнадних ратних напора Републике Хрватске, и Муслимана и Хрвата из БиХ."

Резолуција о Сребреници неће наићи на највеће одобравање у Србији и Републици Српској, али је обавеза Скупштине Србије да је донесе, изјавио је председник Борис Тадић 9. јануара у интервјуу за РТВ Републике Српске. У том тренутку, Тадић је сматрао да је доношење резолуције о Сребреници обавеза Србије према Хашком трибуналу. Објашњавајући да политичке елите понекад морају да доносе непопуларне одлуке, Тадић се позвао и на случај амнестије убице породице Зец: "Само таквом политиком можемо бранити и жртве, породицу Зец у Загребу, јер тај случај је више него актуелан последњих дана."

Демократе су подржале свог и државног председника, подсећајући да је он "показао морал и храброст упутивши извињење за злочин у Сребреници".

Други су реаговали према очекивањима. Позивајући се на то да злочин не може да има ексклузивитет, шеф посланичког клуба Социјалистичке партије Србије Бранко Ружић потврдио је опредељеност "линије" странке да "сви злочини буду осуђени у свим парламентима земаља бивше Југославије". Овлашћени руководилац Српске радикалне странке у оправданом одсуству председника, Драган Тодоровић, у први мах је само констатовао да се Тадић "извињавао и Хрватима и Муслиманима. Док он води овакву политику, хрватски председник ослобађа убице Срба." Што се напредњака тиче, њихов став према резолуцији зависиће од њене садржине; Александар Вучић осуђује сваки ратни злочин па и онај који је несумњиво почињен у Сребереници, али... "Било би добро да у таквој резолуцији буду поменути и остали ратни злочини." Исти став, да је прихватљива само декларација која осуђује све злочине, има и Демократска странка Србије.

Укратко, у маниру најбољих политичких обичаја у Срба, и опозиционе странке су начелно подржале иницијативу Бориса Тадића, а после се бавиле тумачењем и условљавањем те подршке. Што се председнице Народне скупштине Славице Ђукић-Дејановић тиче, она би лично подржала сваку резолуцију која осуђује ратне злочине, укључујући и Сребреницу. Али, "по мом мишљењу, није довољно да само Сребреница буде укључена у њу". А гласаће како одлуче партијски органи.

Да ли ће и када доћи до гласања, нико не зна, јер стављање резолуције на дневни ред подразумева не само предлог текста резолуције, него и владин предлог да се усвајање обави по хитном поступку. Или то може да се уради на захтев 84 посланика.

Медији су се позабавили и скупштинском математиком. По њој, подршку резолуцији којом се осуђује геноцид у Сребреници дају 123 посланика (За европску Србију – 78, Г17 плус – 24, ЛДП – 12, мањине – седам, самостални – два). За осуду свих злочина гласаће 71 посланик (Демократска странка Србије – 21, Нова Србија – девет, Српска напредна странка – 21, Социјалистичка партија Србије и Јединствена Србија – 15, Партија уједињених пензионера – пет). Из неких разлога, у овој формули недостаје 56 посланика радикала, мада није тешко претпоставити како ће они гласати.

Да почнемо с најгорим сценаријем. На осуди геноцида у Сребреници највиши представнички дом Србије бива опет подељен и не може да усвоји резолуцију. У ствари, не зна се шта би за "имиџ" Србије било горе: да резолуције буде усвојена с једним већинским гласом (теоријски 126 према 124) или да геноцид буде осуђен са 64 посланичка гласа (већина, ако је у сали минимум од 126 посланика). Јер, ако је допуштено подсетити, идеја и смисао оваквих резолуција јесте да оне буду усвојене убедљивом већинском политичком вољом народних представника. У том смислу, џабе смо кречили ако смо се надали да ће од 2005. до данас несумњиви злочин у Сребреници, судски квалификован као геноцид, тако бити виђен и у Србији.

Јавност можда још није сазрела за суочавање отворених очију, али та констатација отвара овде једнако болну тему – питање одговорности зашто је "народ опет изневерио". Одговор није лак, мада јесте једноставан: одговорни су политичари, било они на власти, било они који се представљају као опозиција. Може и простије – како то да овдашње елите, сад не само политичке – за пет протеклих година нису успеле ни за длаку да промене став о једном злочину за који је најтужније рећи – неоспоран је.

Случај Младић

"Оног тренутка када Ратко Младић буде лоциран, уколико буде у Србији, без икакве сумње ће бити изручен Хашком трибуналу", изјавио је по тко зна који пут председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расим Љајић. По тко зна који пут Љајић је поновио и да нитко не располаже прецизним информацијама гдје се налази најпознатији хашки бјегунац. А како ствари стоје, без лоцирања, хапшења и изручења Ратка Младића, Србија се не може надати да ће у догледно вријеме остварити свој главни политички и стратешки циљ – улазак у Европску унију. Декларације, политичка воља, потпуна сурадња са Трибуналом, као и све што је по том питању до сада урађено, изгледа да нису довољне. Док год Младић буде на слободи, Србију ће прогонити авет Сребренице. Тај човјек и тај босански градић заувијек ће остати повезани најстрашнијим масакром у Европи послије Другог свјетског рата.

Прије петнаест година, точније 11. јула 1995, са три тромблонске мине у једној и хеклером у другој руци, Младић је полако, ногу пред ногу, ходао Сребреницом. Довикивао се са својим борцима, грлио и љубио са потчињенима. Свјестан камере, уживао је у сваком тренутку тог спарног сунчаног дана. Посебно задовољно дјеловао је када је помиловао дјечака пред хиљадама и хиљадама престрављених жена, дјеце и стараца, јавно обећавши да се ником неће десити ништа лоше. Што се послије догодило, добро је познато.

У јулу 1995. Ратко Младић је био на врхунцу моћи. Политички ембарго против Радована Караџића и његових сурадника са Пала који је завео Слободан Милошевић, на њега се није односио: командант Војске Републике Српске у сваком тренутку био је радо виђен гост на канабету у Предсједништву Србије. Као никад дотад, од Младићевих одлука и поступака зависили су у Босни и Херцеговини живот и смрт, рат и мир. Његов углед као генерала и великог српског војсковође међу националистима са обје стране Дрине, никад није био већи. Чињеница је била да је Војска Републике Српске у том тренутку била пренапрегнута до пуцања. Али исто тако је стајала и чињеница да су њене јединице имале контролу над више од шездесет посто територија Босне и Херцеговине, да су и даље држале Сарајево под опсадом, да су сломиле офанзиву Петог корпуса Армије БиХ из Бихаћа, да су понизиле и натјерале на попуштање међународну заједницу када су послије пар зрачних удара авиона НАТО-а узели као таоце неколико стотина припадника мировних снага, све снимајући их везане на мјестима потенцијалних бомбардовања.

Ипак, Милошевић, Караџић и Младић увелико су били свјесни да им вријеме истиче. Јасно им је било да је неизбјежно разграничење у Босни и Херцеговини у омјеру 49 одсто територија Републици Српској наспрам 51 одсто колико је требало да добије муслиманско-хрватска федерација. Остало је само да се утврди која конкретна подручја морају да уступе. Ако је Младић подржавао Милошевића против Караџића када је у питању преговарачки процес, слагао се с њима да босански Срби морају пошто-пото задржати свој дио Сарајева и компактну територију у источној Босни; ако Милошевићу и није било стало до Сарајева и Караџићевих захтјева за независношћу, до западног залеђа Дрине и те како јесте.

Према неким наводима, Младић је спремао напад на Сребреницу још од фебруара 1995. Исте те информацијама говоре и да је настојао да што мањи број људи буде упознат са операцијом. Поред Сребренице, она је обухватала и Жепу (коју је ВРС и заузела) и Горажде (на самим прилазима граду, Милошевић је под притиском међународне заједнице зауставио Младића и његове јединице).

Младић није желио само да заузме Сребреницу, Жепу и Горажде, нити само да зада ударац Армији БиХ од кога се она никад више не би опоравила: Младић је хтио да једном заувијек заузме и уништи све три муслиманске енклаве у источној Босни на начин који никакви мировни планови, никакви преговори и никакво стање на терену неће моћи да промијене. Зато је спремио камионе и аутобусе за транспорт ратних заробљеника, стрељачке водове и потјерне одреде за ликвидације тих људи по шумама и напуштеним објектима, багере и ровокопаче за десетине масовних гробница… Зато је Младић у Сребреници наредио и извршио геноцид.

Декларација о Сребреници изузетно је важан корак за Србију. Међутим, онај кључни и најважнији био је и остаће хапшење и извођење Ратка Младића пред лице правде.

Филип Шварм