Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Ана Јованцаи
Јавност није упозната с подацима о томе колико би улазак у НАТО коштао Србију, а колико бисмо заузврат добили. Због тога ћемо поменути искуства нових чланица савеза из централне и источне Европе. С тим што треба рећи да су готово све земље у окружењу на почетку интеграције у НАТО имале лоше економске перформансе и сличну стартну позицију као Србија, што нам даје могућност за реална поређења.

Почећемо од основног макроекономског показатеља, бруто домаћег производа, и поменућемо да су све земље у првим годинама након уласка у НАТО оствариле снажан раст. У Бугарској, БДП је растао константно од 2004. до 2009. године по стопи од шест одсто, док је у Румунији забележен раст изнад три одсто.

Да је улазак у НАТО умногоме допринео инвестиционом имиџу нових чланица сведоче следећи подаци. Пољска, Чешка и Мађарска, у првој години након приступања, дуплирале су прилив страних директних инвестиција (СДИ), а за следећих осам година оствариле су раст СДИ од 350 до 450 одсто. Исте године када је Бугарска ушла у НАТО, СДИ у овој земљи је порастао за 47,5 одсто, док је у Румунији раст износио 166 одсто. Поменућемо и то да би се уласком у западни војни савез Србија нашла на службеној листи добављача специјализоване агенције НАТО-а и добила прилику да унапреди економију равноправним учешћем на тендерима за набавку робе и услуга потребних војној алијанси. Тиме се отвара и могућност да српска предузећа изађу на тржиште 28 земаља са више од 800 милиона становника, што би било од немерљивог значаја за нашу посусталу привреду. Србија би приступањем Северноатлантском савезу створила и могућност приступа фондовима НАТО-аза изградњу инфраструктуре, за уништавање вишка муниције и наоружања, за конверзију намене војних објеката, за долазак нових технологија и учествовање наших стручњака у научноистраживачким пројектима НАТО-а.

Улазак Србије у клуб најелитнијих и економски најразвијенијих земаља Европе и света има и своју цену. Чланарина се одређује према утврђеној формули о подели трошкова у односу на висину БДП-а и платежне способности грађана одређене земље и најчешће износи од 0,5 до 1 одсто војног издатка земље. Примера ради, трошкови годишњег чланства које плаћа Хрватска су око 5,5 милиона долара, чиме се покрива учешће Хрватске у заједничком буџету НАТО-а. Затим, ту би били и трошкови за цивилно и војно представљање у НАТО-у (слање одређеног броја дипломата и помоћног особља у штаб НАТО), као и трошкови слања војних јединица у мировне мисије, при чему се део трошкова плаћа из буџета државе док део донира САД. Оно што се често помиње као највећи потенцијални издатак је модернизација оружаних снага. Хрватска рачуна да би јој за успешну трансформацију оружаних снага годишње било потребно око 25 одсто издатка за војску или 200 милиона долара;дакле до рока за достизање свих потребних стандарда 2015. године потрошиће 1,6 милијарди долара. Међутим, ако у обзир узмемо чињеницу да је НАТО током процеса проширења на исток од 1997. године из сопствених буџетских средстава помагао свим новим чланицама, као и да је та помоћ била око 15 милијарди долара, закључујемо да су поједине земље имале већи приход него расход за модернизацију војске.

На крају бих поменула и то колики је трошак неуласка у НАТО – трошак неутралности. Нове чланице НАТО-а мање издвајају за одбрану него неутралне земље од којих Шведска има највеће расходе, просечно око 5,5 милијарди долара годишње, док Аустрија издваја „само” 2,3 милијарде. Иако ови показатељи недвосмислено указују на бенефите придруживања НАТО-у, поставља се питања да ли уопште постоји цена за миран сан и осећај сигурности на националном нивоу.

Асистент на Мегатренд универзитету, председник Комисије Организације младих Атлантског савета Србије

Ана Јованцаи
[објављено: 02/02/2010]