Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Сада треба имати и храбрости да се створи атмосфера за рад на квалитетним анализама

Србија се читаву декаду држи на ивици између изолационизма Милошевићевог режима и врло стидљивих настојања да се коначно отвори према свету. Давно је требало да се дефинишу прецизни одговори на сва важна питања о томе кога Србија жели као савезника и шта се у том погледу може учинити у уско одбрамбеном домену.

Нажалост, будућност одбрамбеног система показала се као једна од намерно маргинализованих тема. Готово све вредно пажње што се могло чути из званичних политичких кругова, почев од првих дана после пада Милошевића, биле су фразе о месту Србије у програму НАТО Партнерство за мир (ПзМ) и врло генерализованој партиципацији у евроатлантским интеграцијама.

Потврда да се пуно причало, а мало радило може да се нађе у томе што је прошло неколико година откако су званичници први пут рекли да треба да уђемо у ПзМ до тренутка када су у Брисел послали захтев за пријем у чланство.

У нацрту Стратешког прегледа одбране из 2006. године, првом документу којим је требало створити дугорочну слику реформе и развоја система одбране, први пут се осим ПзМ кроз добро одмерене реченице отворила могућност да се разматра и чланство у НАТО-у.

Тај документ никада није усвојен, а после формирања коалиционе владе у којој су се нашли и блок ДСС–НС и блок предвођен ДС-ом претрпео је бројне промене у складу са ставом да би Србија требало да буде војно неутрална. Када је Стратешки преглед одбране коначно усвојен прошле године он је добио статус поверљивог штива и сада не знамо какву су то влада и министарство одбране будућност наменили.

У међувремену, и без Стратешког прегледа одбране Генералштаб предвођен Здравком Поношем драстично је преобликовао организацију Војске Србије и то у великој мери у складу са узорима из чланица НАТО-а. Иако су актуелни министар Драган Шутановац и сада бивши први човек генералштаба Понош имали жесток конфликт није доведено у питање у ком смеру иде Војска Србије – она се у много већој мери у односу на остале делове српског апарата власти приближила Западу.

Успостављене су одличне везе са десетинама држава, и то пре свега чланицама НАТО-а, одржане су прве заједничке вежбе, официри и студенти почели су да одлазе у стране школе.

Тиме се створио необичан раскорак између онога што се чини у Министарству одбране и Војсци Србије и званичних ставова владајућих политичара који врло опрезно са пуно ограда говоре о томе да ли ће Србија једног дана бити чланица НАТО-а. Чинило се да је боље ћутати због проблема одржавања сложене политичке коалиције (што је у време Коштуничиног другог мандата у влади довело Србију у војну неутралност) или због процене да би негативне реакције доброг дела јавности могле да буду лоше по изборне резултате…

Пуно разлога може се пронаћи да би се образложило зашто се чекало, али сада долазимо до времена кад се мора покренути јавна дебата о томе куда иде Србија. Зато када је већ бачено у ветар десетак година сада треба коначно ставити проблем на дневни ред и укрстити аргументе око тога да ли Србија треба да буде део НАТО-а или треба да ради на јачању свог неутралног положаја.

Биће то тежак посао када се има у виду да добар део јавности негативан став о НАТО-у заснива тежишно на искуству из бомбардовања 1999, а да се присталице НАТО-а користе углавном фразама о економском пробитку. Сада треба имати и храбрости да се створи атмосфера за рад на квалитетним анализама које ће и властима и народу предочити параметре потребне за одлуку засновану на разуму, на прорачуну односа цене и ефикасности у планирању будућности одбране Србије.

Војни аналитичар
Александар Радић
[објављено: 26/01/2010]