Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Слободан Косовац
Вест да 200 виђених људи – интелектуалаца Србије тражи референдум око уласка Србије у НАТО у најмању руку збуњује. Зашто људи траже нешто што је Скупштина одлучила (декларација о неутралности садржи обавезност референдумског изјашњавања о уласку у НАТО). Ако нико онда бар интелектуалци знају или морају да знају да референдумско изјашњавање није пусто изјашњавање већ нешто сасвим дуго: припремљено, све јасно, народу објашњено па онда идемо по већинско мишљење. Да ли можда ови људи знају нешто више или…

У сваком случају, залажем се да озбиљност (стручност, компетентност, одговорност) завлада у нашој држави. Та озбиљност указује на чињеницу да нас нико још није позвао, да нам нико није понудио услове и да уопште није дошло време да се изјашњавамо (референдумски) за улазак или против уласка. Сада захтевати референдум значи ловити у мутном.

Наш први задатак је да се добро позиционирамо у оквиру Партнерства за мир (једна од ретких ствари у Србији која има какав-такав консензус). Да на најбољи начин искористимо све понуђене и могуће бенефите на путу стварања доброг сектора безбедности. Кроз Партнерство за мир Србија треба, поново, да вежба рад са савезницима, јер смо „вештом” државном политиком у једном периоду једини остали без савезника. Када говоримо о савезницима (не значи да су други противници), и време је да се извучемо из позиције „ни на небу ни на земљи”…

Зашто је на овом плану јако мало урађено требало би да неко некоме положи рачуне. Да ли је у питању незнање или неспособност, не знам. Мислим да је у питању „микс” незнања и неспособности. Никако на прави начин да осмислимо сектор безбедности, никако да решимо цивилну контролу сектора безбедности, никако да решимо проблем генералног инспектора и сл. Никако да се сконцентришемо на конкретне проблеме. Каравани (законски, подзаконски) пролазе, а ми… тражимо референдуме.

Када дођемо пред тачку кандидатуре за пријем у НАТО требало би да почне припрема референдума. Тада сектор безбедности мора да изнесе своје ставове у вези са уласком у НАТО. То је тренутак када држава (политика) дефинише преговарачку платформу и почиње да преговара о условима уласка у НАТО. То је тренутак када ће и тај НАТО рећи да ли му требамо и под којим условима. Опозиција (интелектуалци или не) ће рећи своју аргументацију. Тада ступа на сцену референдум и тада грађани одлучују, јер им је тада јасно између чега одлучују, о тој ипак важној дилеми.

Свака интеграција па и ова евроатлантска има своје предности и мане. Бенефити уласка су: већи степен безбедности, лакше партиципирање у обавезама (према могућностима), бољи приступ новим технологијама, процедурама и трендовима развоја, већа могућност пласирања наших потенцијала и већа интеграција свих других сегмената друштва у којем живимо. Недостаци су што свака интеграција захтева делегирање дела суверенитета, захтева прихватање обавеза па тако и да се укључимо у борбу против угрожавања безбедности тамо где је потребно и ми проценимо да треба и можемо, већа конкуренција и сл. (питање је да ли су ово уопште и недостаци). Колико и кога кошта улазак у НАТО то је ствар озбиљне математике па тако не верујем овима који „испале” да је прескупо а не знају како је дефинисан улазак. Међутим, неповерљив сам и према „опуштеним” заговорницима који подразумевају да је све то најбоље.

Време које треба да прође до стварања услова за референдум треба да искористимо за конструктивну дискусију и за ослобађање од заблуда.

Да подсетим противнике уласка у НАТО да нико није под истим условима ушао у НАТО и да способни државници увек обезбеде најбоље услове (који доводе до победе на референдуму). Да подсетим некритичне поборнике уласка у НАТО да ништа није идеално па ни сам НАТО. Немојмо да одбијамо људе због наше неспособности да објаснимо и уверимо.

Генерал-потпуковник у пензији, војни експерт, члан УО АСС
Слободан Косовац
[објављено: 22/01/2010]