Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ДАНАС"

Двеста интелектуалаца, писаца, глумаца етц. лепо село, пресавило табак и - да не буде забуне сасвим легитимно - потписало петицију за референдум о уласку Србије у НАТО. „Плашимо се“, пева хор интелектуалаца, „да би Србија могла да уђе у мрски пакт на муфте, неком преваром, муљавином, шта ли већ.“ Страх интелектуалаца није сасвим неоснован; преваре, муљавине, марифетлуци и лоповлуци доиста јесу уобичајена пракса у српској политици.

О страховима ће касније бити још речи. Али праведност петиције донекле је помућена чињеницом да је поприличан број потписника својевремно учествовао у истим и горим работама. Ево на пример, потписник Војислав Коштуница ономад на превару довео рају да протестује против сецесије Косова, а после припустио дссовске СА одреде да демолирају амбасаде и пола Београда. Али, ајде. Ако су га Тадић и Дачић аболирали, шта ја ту имам да закерам. Него да ми размотримо логичку основу петиције. Пратим штампу, чујем свашта, али до мојих ушију није дошла вест да се приступање НАТО-у налази на владиној агенди. Ствар која би требало још више да ублажи страховања петиционара јесте чињеница да се приступање Србије НАТО-у не налази ни на агенди НАТО-а. Јесте да одуство Војске Србије значајно умањује борбену спремност Алијансе, фале им она наша два и по авиона без гума, али тамо су стрпљиви, чекају развој ситуације.

Шта, онда, нагони 200 интелектуалаца на нестрпљење и идење испред времена? Да ли су, надаље, ти интелектуалци-потписници у ствари пацифисти и миротворци. Неки можда јесу, неки су, богме, здраво белигерентни. А огромна већина би, да Варшавски пакт још постоји, наглавачке тамо нахрупила. Јесте Србија недовршена држава, крхки провизоријум заправо, али ипак и у таквој каква јесте апсолутно је немогуће да тако крупна ствар као што је приступање НАТО-у прође мимо Народне скупштине. Ту седе посланици које смо изабрали на поштеним изборима. Влада скупштини шаље предлоге. Посланици усвајају или одбацују. Крај приче у правним државама. Управо је склоност неправности, буразерској обичајности, пословању по мутлацима и у Ћосићевој диванхани, главни мотор ове петиције. Мада подозревам да је она у ствари један од задњих копрца надобудног фишкала из Белановице. Сасвим у духу његове концептуално-психопатолошке политике, он по сваку цену настоји да оживи модел којим се стварност, будућност и историја граде референдумима и уредбама. Ту долазимо до правог разлога петиционарских страховања. Оправдано се плаше да би у овој земљи кључне одлуке коначно могле почети да се доносе на основу рационалне анализе и реалне политичке рачунице. У таквом амбијенту, разумљиво, нема места утицају племенских већа. Само оловка и папир. Па ако рачун покаже да је приступање НАТО-у исплативо и добро за државу Србију, онда се, ако за то постоји парламентарна већина, улази у НАТО. Ако је дара скупља од мере, онда остајемо у неутралном статусу, упркос томе што у то нико не верује. Упућујем их на нашег човека, на кнеза Милоша Обреновића. Има онолико литературе о његовој мучној, мудрој и стрпљивој дипломатској борби за српску независност током које је трпео и лична понижења и потрошио (обратите пажњу, потписници) гомиле својих пара. Фишкал би то све да реши килавим узвиком „Живела Србија“ и законским актом који ће Србију прогласити успешном државом. Востани, Милоше!