Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Залагање за интеграцију Србије у ЕУ и истовремено противљење чланству у НАТО због агресије из 1999. врхунац je лицемерја

Озбиљна дискусија о чланству Србије у НАТО одгађа се годинама јер политичке квазиелите ове земље немају довољно храбрости да грађанима објасне шта је то НАТО и какве би користи Србија у будућности могла да има од чланства у том војнополитичком савезу.

Међународни институт за безбедност, чији сам програмски директор, покренуо је прошле године серију конференција широм Србије под насловом ,,Србија са јаким савезницима или неутрална”, са идејом да се грађанима понуде потпуне информације о томе шта је НАТО и зашто би Србија, по нашем мишљењу, требало да постане чланица тог савеза. Позивали смо све релевантне институције, невладине организације и појединце који се баве овим проблемом, али нико ко се јавно супротставља чланству Србије у НАТО није се појавио на нашим скуповима да јавно укрстимо аргументе. Министарство одбране је слало своје представнике који се, наравно, као војници нису изјашњавали о политичким питањима, али су јасно ставили до знања да се војска може реформисати на два начина: према стандардима НАТО-а или на погрешан начин. Са аспекта националне безбедности треба бити веома маштовит и неупућен у збивања у савременом свету па Србију замислити као безбедну земљу изван НАТО.

НАТО није само војни савез, он је данас најмање то, он је пре свега политички и безбедносни савез у коме цивилни програми сарадње међу чланицама вишеструко премашују број војних програма. Све новопримљене чланице НАТО (пре свега бивше чланице совјетског блока) имале су огромне економске користи од приступања савезу, јер су вишеструко повећане стране инвестиције, управо због чињенице да је чланство у НАТО доказ да су те државе стабилне, безбедне и да деле вредности на којима почива евроатлантска заједница.

НАТО је организација у којој се све одлуке доносе уз сагласност свих чланица: довољно је да само једна чланица буде против па да одлука не буде донета. Овакав начин одлучивања омогућава свакој држави чланици да у потпуности очува свој државни суверенитет и представља могућност да се у дневним консултацијама промовишу и остваре национални интереси сваке чланице. Нека ,,ПатриЈоти” објасне зашто је за Србију штетно да буде у друштву најјачих држава света и да поседује тако моћан механизам за заштиту својих националних интереса, посебно у условима постојећих претњи и оних за које је питање дана када ће постати озбиљни безбедносни проблеми.

Важно је знати да када уђете у НАТО ниједна одлука не може бити наметнута, тако да ће ,,наша деца гинути за америчке интересе у Авганистанима, Ирацима, Иранима”, само уколико наш парламент донесе такву одлуку. Онај ко не верује нека се распита колико Грчка, као стара чланица НАТО-а, има војника у Авганистану, колико је грчких авиона учествовало у бомбардовању СР Југославије и зашто Македонија није чланица НАТО. Нека се распита и колико је и каквих проблема било са Турском због именовања актуелног генералног секретара НАТО и шта је Турска добила да не блокира тај избор? Веома је важно и то због чега НАТО није у Ираку. Ко прикупи одговоре на ова питања може да дискутује о томе како када уђете у НАТО морате слепо да слушате диктат САД.

Шта рећи на оцену: ако уђемо у НАТО љутиће се Руси? Да се Руси толико љуте због било чијег чланства у НАТО напустили би Партнерство за мир и не би постојао Савет НАТО – Русија, кроз који се одвија веома интензивна сарадња. Поред тога, Русија има односе са Бугарском (чланицом НАТО и стратешким руским партнером на Балкану – истовремено) о којима Војислав Коштуница може само да сања. Билатерални односи Русије и већине чланица НАТО-а много су бољи него односи Русије и ,,неутралне” Србије. Драги ,,ПатриЈоти”, Србија је, на жалост неких од вас, још суверена и независна држава и одлуке о њеном приступању међународним организацијама се неће доносити у Москви, Бриселу, Вашингтону или било којој страној престоници.

Озбиљан проблем у односима Србије и НАТО-а је наравно питање агресије из 1999. године. Ово питање једино сматрам вредним озбиљне расправе.

Србија је 1999. године била жртва агресије НАТО. Сада је 2010. година, сматрам да је прошло много времена од тада (Немачка је 1954. постала чланица НАТО, иако су је 1945. до темеља порушиле и разбиле на два дела САД и остале земље). Рат између СР Југославије и НАТО завршен је јуна 1999. Кумановским споразумом. Ако је тај рат тада завршен, онда је он небитан за питање наших будућих савезништава са бившим ратним противницима. Историја је пуна таквих примера. Залагање за интеграцију Србије у ЕУ и истовремено противљење чланству у НАТО због агресије из 1999. врхунац je лицемерја. Немачка, Велика Британија, Италија, Холандија и друге чланице ЕУ, које су нас бомбардовале 1999, прихватљиве су нам као савезнице у ЕУ, али нам нису прихватљиве као савезнице у НАТО! Ко ово објасни свака му част.

Што се мене тиче право је питање зашто Србија већ није у НАТО.

програмски директор Међународног института за безбедност
Зоран Драгишић
[објављено: 13/01/2010]