Пише Мирослав Јовановић
Ово што се протеклих дана издогађало у српском правосуђу једни називају реизбором судија у функцији реформе судске власти, други одоцнелом лустрацијом „у покушају”, трећи – својеврсном „игранком” у режији моћних појединаца и група из политике, бизниса, чак и криминалног подземља. Па, ајде сад буди паметан.

Углавном, у Крагујевцу је крај прошле недеље у „кућама правде” био инфарктан, што од големе туге, што од големе радости претендената на државну службу – једину у којој се званично ради „у име народа”. Али, тај народ, боље рећи његов део упућених у ликове и дела оних који оптужују и пресуђују, крстио се и левом и десном над списковима са именима претеклих и отпалих судаца. И стручна, неутрална јавност је, жаргонски речено, благо шокнута.

Одакле поћи? Хајде од Привредног суда, који под новим именом преузима послове досадашњег Трговинског. У њему се није нашло места за Маријану Ђорђевић, Весну Илић и Горицу Рашковић, судије чија је стручност у граду баш на цени и за којима се никад нису вукли било какви „репови”. Али, зато су прошле неке друге њихове колеге блиске тајкунским круговима и по вољи оних који не питају за цену ескиваже параграфа привредног права.

У „кошу” је завршио и Зоран Илић из досадашњег Општинског суда. Зашто – то зна само „жири” Нате Месаровић. Можда зато што се као редак примерак из судијске бранше још у претходној деценији усудио да уђе у антирежимско Друштво судија? Или зато што је водио исувише правичне истраге?

С друге стране, са судијском легитимацијом остао је судија који изузетно лоше стоји с правном науком, а у судијској вештини је још и тањи, али пошто је татин син и сејин брат – његова каријера је тек на почетку успона.

Остао је, чак и напредовао, судија слободни улични револвераш, судија насилник у породици, друг „до коске” локалних криминалаца, па онда, не један, код кога се зна „тарифа” за добар исход по оптужене, или који су се неопрезно излајали да „више ништа не раде џабе”. Остали су и они којима пресуде падају к'о гњиле крушке, они за које се зна којим партијским потпорама су улазили у правосуђе, или су се, кад је било „густо”, уписивали у ЈУЛ – и на јавне и на тајне спискове.

Тачно је да Високом савету судства није било лако да попуни сва нова судијска места, јер да се стриктно држао критеријума, од досадашњег кадра могао је да дође у врх главе 20-30 посто, урађено је сасвим обрнуто, али и тако да је зелено светло у маси реизабраних многима упаљено неодбрањиво рђаво, а у мањини „нестручних, недостојних или неоспособљених” остали су и они који су свакако морали да добију ново поверење.

Зато ће жучне расправе после ове селекције у правосуђу још дуго потрајати, што је и прилика да јавност сазна нове пикантерије о томе ко је кога гурао а ко кога потапао током реизбора, а вероватно ће почети да се разобличавају и појединачне улоге чланова Високог савета судства. Ваља очекивати вруће афере.

Осим несумњивог политичког уплива и невидљиве руке из сфере финансијске моћи, која допире свуда где пожели, изгледа да је реизбор судија био прилика и за потврђивање личних и клановских односа у бранши. Како наклоности, тако и анимозитета. Добре другарице и драге колеге, свеједно искрене или из интереса, добили су „прави” третман, спрам оних других који су, баш по српски, натрчали да им се – смести.