Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ПОЛИТИКА"

Српска идеолошка инквизиција, па да поживи још и хиљаду година, не би признала ниједну грешку, ниједну неправду и не би рехабилитовала ниједну своју жртву

Вук Драшковић
„Тим горе по чињенице!“ – одбрусио је Стаљин некоме ко се био осмелио да му каже како његове одлуке нису у сагласности са чињеницама.

Шест и по деценија после уласка Црвене армије у Београд, а тиме и ратне победе југословенских комуниста, пет и по деценија од Стаљинове смрти, скоро тридесет година од Титовог одласка и близу две деценије од нестанка Совјетског Савеза, Црвене армије и Југославије, за многе у Србији, па и њеног главног академика, „оца нације“, и данас је 1944. година. За њих је живо све чега више нема и непроменљиво све што су промениле ослобођене истине и чињенице.

Да су им некадашње године и ондашња сила, они би – јавно говоре – опет убијали четнике. Опет би по Србији, након њеног ослобођења од окупатора, сејали масовне и тајне гробнице, ликвидирали и на стуб издаје прикивали своје суседе и родбину, без разлога и суђења. Кад би и судили, судили би као Дражи. Поново би отимали туђе и усељавали се у куће својих жртава.

Та постојана мржња и аутистичка свест, непријемчива за сваку чињеницу, надмашује и саму некадашњу инквизицију. Данас нема у римској цркви никога ко ће рећи да је требало спаљивати вештице и Ђордана Бруна, да су Галилеј и Коперник били јеретици, да је требало ишибати Принелија, на муке стављати Кампанелу, анатемисати Харвеја, Паскала и Монтења, да је требало из Фиренце, као сатану, протерати Дантеа Алигијерија! Макар и са огромним закашњењем, жртве инквизиције су рехабилитоване. По слому комунизма, чак су и у Русији рехабилитовани и, уз највеће државне и религијске почасти, сахрањени последњи Романови.

Српска идеолошка инквизиција, па да поживи још и хиљаду година, не би признала ниједну грешку, ниједну неправду и не би рехабилитовала ниједну своју жртву. Због тога су ти несрећници, које само разјарују чињенице, у надлежности струке којој је име психопатологија. Због тога је и узалудно објашњавати њима да је, у доба Другог светског рата, патриота и антифашиста могао бити и неко ко је, истовремено, био и антикомуниста. Као Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) и њен командант Драгољуб – Дража Михаиловић. Одбио је да призна капитулацију тадашње армије Краљевине Југославије, први у окупираној Европи подигао устанак против Хитлера, у Берлину (све време рата) означаван за највећег непријатеља на Балкану, био министар војни владе која је избегла у Лондон, а не у Берлин, одликовали га Де Гол, Монтгомери и амерички председник Труман. На чему почива комунистичка пресуда да је он био „српски Павелић“, а његова антихитлеровска герила „српске усташе“?! Шта би све радили Хрвати да је Михаиловић био Хрват? Цео свет би знао за њихове две антихитлеровске гериле, Титову и Дражину. Историјски паметан народ. А ми?

Уместо честитки, нишке судије изложене су канонади осуда због рехабилитације Драгише Цветковића, председника Владе Краљевине Југославије, који је, замислите тај злочин, 25. марта 1941, у Бечу, са Рибентропом, шефом Хитлерове дипломатије, потписао протокол (а не пакт) по коме се обавезао да ћемо бити неутрални у светском сукобу великих, а фирер се обавезао да ће поштовати наш државни интегритет и суверенитет. Тим потписом Драгиша је нас, слободољубиве, произвео у нацистичке слуге – грми српска комунистичка инквизиција. А шта ћемо, другови, са оним пактом Хитлер–Стаљин, потписаним 1939. године? Шта ћемо са истином да је Други светски рат почео Хитлеровим упадом у Пољску, са запада, и Стаљиновим продором у Пољску, са истока? Шта ћемо са Минхенским споразумом 1937, када су Британија и Француска одобриле Хитлерову анексију чешких Судета и окупацију те државе? Значи ли то да су Стаљин, Черчил и Де Гол били Хитлерови савезници у Другом светском рату?

Пред каквим избором су били кнез Павле Карађорђевић и Драгиша Цветковић 25. марта 1941? Да покушају да спасу врховно добро: своју државу и животе њених грађана. Или да изгубе обоје. Изабрали су прво, а знали су да и Хитлер и они блефирају и купују време. Због сећања на Српску војску из Првог рата, фирер је прецењивао снагу југословенске војске, па се клонио ризика сукоба са њом, у ситуацији кад је пала у воду инвазија Британије, а он се спремао да удари на Русе. Кнез Павле и Драгиша Цветковић планирају да раскину споразум „кад буде време“, кад Хитлер заглави у Русији, а Британци, уз помоћ Американаца, који неће остати неутрални, крену у контраудар. Тада би и наша војска објавила рат Силама осовине и поновила подвиг из 1918. године. Шта је издајничко и фашистичко у овој стратегији? Само то да не би било Анте Павелића, геноцида над Србима и победе комуниста у Југославији. Само то, али српска комунистичка инквизиција је и раздражена баш због тога. Они никада не би дошли на власт, а брига их за усташки геноцид над Србима и комунистички идеолошки геноцид, опет углавном над Србима, после 20. октобра 1944. године.

Рехабилитације оних који су били за нацију, државу и слободу, биће непотпуне ако не обухвате и осуде оних чији су циљеви били супротни и остваривани злочинима.

Председник Српског покрета обнове