Текст у потпуности преузет са портала
листа "Борба"

Председници појединих држава сами бирају своје наследнике како би осигурали да се не скрене с њиховог политичког курса

Личности култних владара настављају да живе кроз њихове следбенике. То потврђују примери Кубе, Северне Кореје, Хаитија, Конга... Иако је претпоставка постојања модерне, компетитивне представничке демократије изборност, односно реизборност функционера, чак и у развијеним, по дефиницији демократским земљама, непотистички вирус почиње да изједа само ткиво политичког живота.

Владимир Путин је још увек присутан у Русији као њен велики лидер, а у САД је Џорџ Буш млађи дошао на власт само осам година након што је његов отац напустио овалну собу Беле куће. О аутократским режимима је сувишно и говорити, наследници се врбују и спремају за обред иницијације још као деца.

Изгледа да је моћ као саставни део активности политичке елите исувише заслепљујућа и заносна за њене носиоце, па ју је стога потребно на све могуће начине репродуковати кроз личности њима најближих, како би лик и дело великих владалаца наставили да живе макар на симболичан начин.

Свакако да је један од најжилавијих вођа лидер Кубе Фидел Кастро, који је прошлог четвртка прославио свој 83. рођендан. Прошле године он је пренео власт на свог рођеног брата, Раула, али над Кубом се и даље налази сенка неуништивог Фидела.

На Куби брат заменио брата

Раул Кастро је био један од најближих Фиделових помоћника још од завршетка кубанске револуције, а нешто касније постао је потпредседник земље. Од када се "ел президенте" Фидел озбиљно разболео у јулу 2006. године власт је пренета на њега, што је парламент Кубе ратификовао у фебруару 2008. године.

Како се и очекивало Раул је наставио да спроводи политику свог брата. Иако га је дух времена приморао да донекле примени модерније управљачке технике, тврдокорни комунистички модел на Куби и даље остаје неупитан.

Раније овог месеца, и поред отопљавањем америчког става према Хавани, млађи Кастро је био изричит у намери да не мења кубански политички систем. Он је одлучно рекао да ће земља остати социјалистичка чак и након смрти својих револуционарних лидера. "Изабран сам да браним, одржавам и настављам усавршавање социјализма, не да га уништим", рекао је он пред Националном скупштином Кубе.

Путин кроз Медведева наставио да управља Русијом

Како се почетком 2008. године мандат Владимира Путина ближио крају, Русијом су отпочеле да се колају гласине да ће најмоћнија фигура модерне Русије чак изменити Устав не би ли продужио мандат на месту шефа државе.

То и не чуди, обзиром да председник Руске Федерације од свих шефова демократских држава на свету има најшира, Уставом загарантована овлашћења, а самим тим и неизмеран утицај на обликовање не само домаће, већ и глобалне економске и политичке мапе. Гласине нису биле тачне, али је Путин свакако наставио суверено да влада Русијом на много перфиднији начин. На изборима је кандидовао свог човека, Дмитрија Медведева, који је просто почистио све ривале, са освојених 70 одсто гласова. Наравно, када је Медведев инаугурисан, за мандатара нове владе одабрао је Владимира Путина.

Ситуација је понекада попримала и комичне тонове, обзиром да су светске дипломате често покушавале да разоткрију прави центар моћи, односно ко од њих двојице заправо контролише Русију, Медведев или Путин. За досадашње време председниковања Медведев је инсистирао на либералнијим цртама када је реч о вођењу унутрашње политике, док је у спољнополитичком деловању заузео чврст, врло често и енергичан став.

У сваком случају, политика Владимира Путина наставља да живи кроз његовог политичког наследника. Током првих месеци на месту председника Медведев је упозорио Американце да ће оштро реаговати на планирано размештање антиракетног штита у Европи, а његове посете Венецуели и Куби деловале су као жеља за склапањем партнерства са антиамерички расположеним државама.

Дмитриј Медведев је, такође, открио и намеру да промени Устав, желећи да продужи мандат председника (сада траје 5 година), истовремено гарантујући Думи већу контролу над Кремљом, тврдећи да парламент и влада морају да заједничким снагама изнађу најбоље решење не би ли успели да остваре све зацртане, компликоване планове. Ниједна од ових идеја, зачуђујуће, није нова. Све смо могли да их видимо или наслутимо за време приближавања Путиновог мандата крају.

Супружници се мењају на власти у Аргентини

У децембру 2007. године Кристина Кирхнер је изабрана на место председника Аргентине, што је чин који су многи окарактерисали пре као крунисање него као избор једног демократског функционера. "Краљица Кристина", како су грађани често називали нову председницу Аргентине, победила је на изборима након абдикације супруга Нестора који је одлучио да одустане од кандидатуре након што је свој мандат посветио економском опоравку земље. Аргентина је 2001. доживела тежак економски колапс, а Кирхнерове мере су овом човеку донеле велику популарност у народу, што је засигурно прокрчило пут његовој супрузи до места прве жене Аргентине. Иако је брачни пар Кирхнер блиско повезан са "перонистима", њихова политика се није у свим сегментима креирања и реализације потпуно подударала са традиционалним перонизмом. У сваком случају, политика мужа и супруге је сукцесивна, на што недвосмислено указује и термин "кирхнеризам", који је врло чест у политичким дебатама које се односе на Аргентину. За време Несторовог мандата Кристина је често путовала широм света као својеврсни амбасадор Буенос Ајреса, што неодољиво подсећа на улогу коју је у најјужнијој земљи Латинске Америке имала Ева Перон док је државом суверено владао њен супруг Хуан.

Кристина је у новој влади задржала чак 7 од 12 чланова кабинета свог супруга. Недавно је, због прошломесечног пораза партије на изборима, сменила шефа кабинета и министра финансија, али је задржала Несторове људе у кључним ресорима за планирање и трговину.

Политика Кристине Кирхнер се мало разликује од политике Нестора Кирхнера, али је индикативно да је њена популарност у народу опала, што се објашњава неповерењем бирача проузрокованих сумњом да Нестор Кирхнер и даље, иза кулиса, вуче главне конце аргентинске политике.

Кирхнерова се суочила и са оптужбама да је желела да тајно прими новац од председника Венецуеле Уга Чавеса, обзиром да је на аеродрому заплењено 800.000 долара које је било адресирано на њену канцеларију из Каракаса. Испоставило се да ни њене менаџерске вештине нису на оном нивоу који је красио њеног супруга - сиромаштво је у порасту, а јавни дуг је достигао 56 одсто од укупног бруто националног производа. Она се сусреће и са револтом фармера због новог система опорезивања пољопривредних производа намењених извозу, а њено одбијање да открије ко је предложио нов порески систем навео је аналитичаре да закључе да је то нико други до њен супруг.

Џозеф Кабила наследио убијеног оца

Само десет дана након што је 2001. убијен Лорен Дезире Кабила, његов син Џозеф је преузео председничку дужност Демократске Републике Конго. Он је био генерал мајор у државној војсци, али је већини Конгоанаца био непознат све до очеве смрти. Легитимитет је добио тек пет година касније, када је на вишепартијским изборима победио са освојених 58 одсто гласова.

У првом телевизијском обраћању јавности након завршених избора, Џозеф није одступио од дотадашње очеве реторике, рекавши да ће преговори са конгоанским побуњеницима отпочети тек по "хитном и безусловном повлачењу земаља агресора са територије Демократске Републике Конго".

Млађи Кабила је преузео председничку функцију у готово идентичним условима као и његов отац. У земљи је беснео грађански рат који и данас траје са несмањеним интензитетом, а Џозеф, као и његов отац Лорен, не признаје побуњеничке снаге, описујући рат као спољашњу инвазију на суверене територију државе којом управља.

Џозеф одбија да призна одговорност појединих припадника његове војске који су оптужени за убијања и силовања цивила, на шта је Конгоанце упозорила Хилари Клинтон, током прошлонедељне афричке турнеје, када је Кабили рекла да је потребно да омогући процесуирање петорице виших војних званичника који су оптужени за силовања.

Џозеф Кабила је до сада у неколико наврата обећавао већу демократичност и политичку транспарентност у Конгу, али није, као ни његов отац, испунио дату реч.

Репресивни режим Папа Дока и Бејби Дока на Хаитију

Доживотни председник Хаитија Франсоа („Папа Док") Дивалије саопштио је у јануару 1971. године, након 14 година деспотске владавине, да ће га син, Жан-Клод Дивалије наследити на власти. Три месеца касније старији Дивалије је умро, а на његово место дошао је у народу прихваћен „Бејби Док". Када је Жан-Клод обећао окончање репресије у земљи и економску револуцију која ће препородити Хаити, многи су помислили да ће Хаити кренути другим путем од онога којим га је водио Дивалије старији. Ова нада је, ипак, била кратког даха. Млађи Дивалије је наставио да води земљу на исти, деспотски начин, на који је то чинио његов отац.

Бејби Док је често против народа употребљавао војску и полицију. Био је познат по луксузном начину живота, чак и у ситуацији када је земљу преплавила потпуна беспарица и сиромаштво. Возио се јахтама и спортским аутомобилима када је земља остала без нафтних енергената 1985. године.

Добар део новца трошио је и из незаконитих фондова намењених подизању Дивалијервила (утопијском граду посвећеном репресивном режиму и лику његовог оца).

Када је 1985. године земљу погодила нафтна криза, САД су запретиле Хаитију да ће обећана помоћ од 54 милиона долара бити ускраћена уколико Бејби Док не подигне степен заштите људских права у Хаитију на виши ниво. Жан-Клод је 1986. сазвао референдум на којем је велики број неписмених Хаићана био довођен на бирачка места и по десетину пута. Те године је, под утицајем појачаног притиска из САД и све већег народног комешања, Жан-Клод побегао у Француску, остављајући земљу без иједне функционалне институције.

Групе за заштиту људских права саопштиле су да је током двадесетдеветогодишње владавине оца и сина Дивалијеа убијено између 40 и 60 хиљада њихових политичких противника. Хаити је за време њиховог режима био најсиромашнија земља Латинске Америке, а ни сада није успео да се помери са зачеља.

Династија која дрма северном Корејом

Ким Ил Сунг, лидер Северне Кореје је, још пре двадесет година, знајући да ће његова владавина једног дана бити окончана, почео да припрема најстаријег сина Ким Џонг Ила за наследника.

У међувремену је радио на изградњи сопственог култа личности, представљајући се као божанство народа Северне Кореје, контролишући готово сваку област живота у овој држави. Покушао је да Северну Кореју учини економски самодовољном, водећи крајње изолационистичку политику. Пре петнаест година доживео је срчани удар, а Ким Џонг Ил преузео је вођење азијског "усамљеног краљевства".

Млађи Ким није ниједанпут изабран на председничким изборима. Уместо тога, легитимитет му даје народна скупштина, која једногласно продужава његов мандат на сваких пет година. Иако су им карактерне црте битно различите - отац је био познат по својој харизми, док је син нестрпљив и не подноси критике, земља се и даље креће изолационистичким путем који је утемељио Ким Ил Сунг.

Означен у Уставу Северне Кореје као "вечни председник државе", Ким Ил Сунг и његова политика настављају да живе кроз његовог сина. Датум његовог рођења и смрти и данас се у Северној Кореји славе као државни празник.

Та тврдокорна линија вероватно ће у будућности наставити да живи и кроз лик Ким Џонг Уна, сина Ким Џонг Ила.

Владимир Стевановић