Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

Аутор: Др Невен Цветићанин

Политика је јавна делатност и у њој нема места за приватне ганутости и лична осећања. Баш попут играча у неком фудбалском клубу, који могу једни о другима мислити све најгоре, али су принуђени да играју заједно, тако и државе, као и политичари који их воде, седају за заједнички сто да би се договорили о минимуну заједничких интереса, с ону страну свих приватних симпатија и антипатија.

Да је другачије Черчил, Рузвелт и Стаљин не би никада сели један до другог на Јалти и жовијално се смешили фоторепортеру који је сликао ону чувену фотографију на којој се не види ни Черчилов бес због Рузвелтовог повлађивања Стаљину, ни Стаљинов пословични сарказам, ни Рузвелтова оптерећеност сопственом болешћу. Оно што се види, и што ће историја упамтити, јесте само споразум тројице лидера о будућности послератног света, након чега се свако од њих могао вратити својему царству, и мислити о другој двојици шта хоће.

На брдовитом Балкану се, насупрот томе, политика доживљава веома лично и емотивно, те стога, како у међусобним односима балканских народа тако и у односима ових народа са светским силама, све функционише по принципу „крвне освете“ по коме се увреда памти трајно и по коме се обавезно мора осветити. У регулисању својих односа балканске државице су склоне да евентуалне увреде претворе у трајна непријатељства, веома ретко чувајући здравим онај сегмент односа који није нарушен и од кога би се могло имати и неке користи. О томе сведочи много примера, скорашњи односи Србије и Хрватске, или данашњи односи Хрватске и Словеније, односно данашњи односи Србије са косовским Албанцима.

Нажалост, о томе сведоче и данашњи односи између Србије и Сједињених Америчких Држава. Неслагање око питања Космета, условило је кардинално дипломатско захлађење, те је чак претила опасност да то неслагање, без обзира на то како крупно и значајно било, контаминира све сфере у односима ових држава и прекине сваку комуникацију међу њима. Ипак, напорима службених дипломатија и једне и друге државе, неслагање око проблема Космета није ескалирало у отворени сукоб, попут оног из 1999, што би имало трагичне последице посебно за Србију, али би оптерећивало и америчку спољну политику која се сусреће са негативним билансом сопствених интервенција у Ираку и на Далеком истоку, те јој стога не треба још једно кризно регионално жариште. Тако се може рећи да САД и Србија у овоме моменту имају обострани интерес да своје међусобне односе подигну на виши ниво, о чему сведочи и предстојећа посета потпредседника САД Џозефа Бајдена Београду.

Односе између САД и Србије могуће је подићи на виши ниво деликатном стратегијом по којој ће се „косовско неслагање“ одвојити од осталих сфера у односима, једнако као што се болесно ткиво у организму медицинским путем одваја од здравог како болест не би метастазирала и како не би страдао читав организам. То значи спремност Србије да и поред „косовског чвора“ настави са евроатлантским интеграцијама, и спремност САД да толеришу потребу Србије да о косовском проблему говори својим језиком на који је обавезана како сопственим Уставом тако и претежним расположењем сопственог јавног мнења.

Такође, уколико Србија тренутно, због расположења јавног мнења, није у позицији да се изјасни за експлицитно чланство у НАТО-у, она не би требало да према овом савезу, због сопствене безбедности, заузме непријатељски став, већ би ваљало да, заједно са САД, пронађе модус одрживог партнерства. Наиме, с обзиром на чињеницу да граничи и да је окружена - или са државама које су пуноправне чланице НАТО-а (Хрватска, Румунија, Бугарска итд.) или са државама које су исказале жељу да то постану (Македонија, Црна Гора), Србија има сужен избор у одређивању стратешког правца својих савезништава. Стога ће, уколико не жели да буде у непријатељском окружењу, Србија морати пре или касније да регулише своје односе са НАТО-ом, односно да крене један корак даље од тренутно прокламоване неутралности ка некој врсти институционализованог партнерства са атлантском алијансом. То је могуће учинити једним регионалним „балканским“ пактом, под евроатлантским кишобраном, унутар којега би Србији било загарантовано значајно место с обзиром на њен положај међу осталим западнобалканским земљама. Ова врста балканског пакта била би како у интересу земаља Западног Балкана, које би имале мир и стабилност за сопствени развој, тако и у интересу САД, које би могле имати мир на једном потенцијалном кризном жаришу, те би стога могле растеретити своју политику сталног ангажмана у овом региону и препустити се деловању на другим и приоритетнијим кризним жариштима.