Текст у потпуности преузет са портала листа
"Време"

Извор главнине овдашњег антиамериканизма је у некој врсти фрустрације зарад неиспуњене жеље за идентификацијом

И шта кажете, Србија и Пакистан раме уз раме као глобални шампиони антиамериканизма?! А шта ли је с устаничким Афганистаном, није ваљда тај део наше паштунске браће подбацио?! А разбембани Ирак, а ирански ајатоласи, а Белоруси? Испада да је све то боранија у поређењу с нама? У Северној Кореји вероватно није било анкете из објективних разлога, иначе би резултати били импресивни. Мада је било довољно да анкетирају Драгог Вођу, сви други би само поновили његово премудро мишљење. Тако вам је то, готово без изузетка: у земљама где се упадљиво много не воли Америка (и злато што сја...), упадљиво много се – милом или силом – воли Вођа, јал' Драги, јал' неки други.

Елем, некакво је истраживање које је обелоданила агенција Медиум Галуп показало да "61 одсто Срба има негативно мишљење о САД", што је, уз Пакистан, највиши проценат "негативе" у свету, и далеко највећи у региону. Па добро, Америка Џорџа Буша Млађег, благо речено, генерално није била омиљена у свету, али гле сад, рекло би се да је српски случај и ту доста специфичан. Прво, српском се јавном мнењу више замерио његов претходник Бил Клинтон, који је заправо био глобално прилично популаран (за стандарде једног УСА председника) те друго, и важније, само су у Србији и Пакистану данашње оцене Америке још горе од оних од пре три године – и то у Србији за целих 18 одсто! То ће рећи да Америка Барака Обаме овде не стоји ништа боље од оне бушовске. А то онда значи да ствар није могуће читати искључиво у дневнополитичком кључу.

Постоји једно општеомиљено објашњење високог процента исказаног српског "антиамериканизма": "НАТО нас је бомбардовао", а НАТО је заправо Америка уз нешто мало Европе као зачина, па како онда да волимо Америку? Објашњење је у принципу одлично, уз једну ситну ману: ништа не ваља. Наиме, када би то било тако, онда би то значило како је до пролећа 1999. антиамериканизам овде био непостојећи или низак, а онда је наједаред букнуо због праведног гнева сиротог избомбардованог народа. Сви знамо, ако нећемо баш да се правимо блесави, да није било тако. НАТО интервенција јесте дала врло солидно погонско гориво и акутном и хроничном антиамериканизму, и овде постоји цео низ мајстора-занатлија који ту кварну идеолошку машинерију одржавају у возном стању, али антиамериканизам о којем се овде ради много је старији и дубљи. Или, хајде да ствари поставимо овако: да се НАТО бомбардовање никада није ни десило, да ли би онда статус Америке овде био као код Чеха или Пољака? Наравно да не би: вероватно не би био овако катастрофалан, али не би био баш ни нешто битно бољи.

Мислим да овде има смисла разлучивати две врсте антиамериканизма. Онај први, "традиционални", могао би се назвати идеолошким, и он није по себи никаква српска специфичност. Од њега глобално пате леви и десни идеолошки фанатици, древни бољшевици колико и извитоперене постше'сетосмашке РАФ булументе, исламистички милитанти, католичка ултрадесница, неофашисти и неонацисти, православни зилоти, славјанофили и евроазијци... Шарено је то друштванце, а обједињава их само једно: не толико мржња према УСА као конкретној држави колико мржња према Америци као симболу. С правом или не, они идентификују САД са капитализмом, либерализмом, личним слободама које кобно разарају патријархат, или верске догме, или етничку чистоту, или "класну свест", или већ тако нешто.

Има ли таквог антиамериканизма у Србији? Наравно да га има, увек га је било, верујем да се свако од нас нечега сличног сећа још из дана "дубоког комунизма". Можда је такав антиамериканизам у Србији био и натпросечно заступљен – то је чак веома вероватно – али не бих рекао да је био доминантан. Да се, на пример, никада није догодила "Милошевићева ера", са свиме што је донела у наше животе, тај би проценат данас био далеко нижи, далеко "разумнији" него што јесте.

Па добро, а зашто је онда овако како је, откуд ми на врху, братски загрљени са Ал Каидом?! До 1999. сам веровао, а од тада сам сасвим сигуран, да је извор главнине овдашњег антиамериканизма у некој врсти разочарења, или тачније фрустрације зарад неиспуњене жеље за идентификацијом. Наиме, Србија Слободана Милошевића у време распада СФРЈ почиње да доживљава себе као неку врсту балканске или јужнословенске "Америке": ако је УСА "глобални полицајац", е вала Србија ће да буде регионални! Другим речима, као што Америка на светском нивоу, захваљујући својој војној и економској снази, прилично самовољно диктира правила игре – нарочито од закономерне пропасти ЦЦЦП халуцинације – онда ће то Србија чинити на "западном Балкану". Како је, наиме, Милошевић – али и добар део тадашње Србије с њим, укључив и већину у опозицији – замишљао контролу распада земље? Овако: ми Срби, у Србији и ван ње, најбројнији смо и најјачи, имамо и оружје федералне војске, и "државотворни" смо народ (док су остали некаква безлична, аисторијска маса, којој су само наша доброта и наивност омогућили какво-такво, заувек кљакаво идентитетско формирање), и зато ће морати да буде по нашем. То јест, ако се заједничка држава већ распада на просте чиниоце, ми ћемо самовољно одредити колики је наш део, а осталима је паметније да се сложе с тим. У противном, јеби га, "ни оружане битке нису искључене". Је ли било тако? Било је. Ћути Брано, тебе ништа нисам питао!

Стратегија силе у почетку је имала успеха. "Уједињена Европа" на њу је одговарала само јаловим дипломатским преклињањима. Тек када су Амери преузели кормило, догодило се нешто фрустрирајуће: на силу је одговорено несразмерно већом силом. Интервенција из 1999. само је врхунац тог процеса. Исход свега тога је да је добар део милошевићевско-шешељевског (али и не само њиховог) "националног пројекта" завршио у руинама. Зашто? Амери & цо. силом су га угасили. Али, зар и сам Пројекат није бруталном силом спровођен? Јесте, али друго је то кад "ми" спроводимо силу: ми на то имамо право! Али, ко нам је то право дао? Па ми, ко би други! Е, тако је и Америка себи дала право да у наше самозадано право интервенише. Шта нам то говори? Да се иза моралисања над том врстом силе не крије морални презир бољег, него јалова завист слабијег.