Текст у потпуности преузет са портала листа
"Време"

По веома раширеној теорији, актуелна "криза предузетништва" последица је чињенице да је светска криза "пресекла" механизам препродаје (наравно, уз дебелу маржу) откупљених предузећа странцима, то јест ликвидним предузимачима из иностранства, па су се "презадужени" купци друштвених фирми нашли у раскораку

Током читавог овог лета наши медији се здушно баве штрајковима радника против послодаваца који не деле плате, не уплаћују здравствене и пензионе доприносе, терају фирме у губитке, а раднике на улицу. Истина, тренутно, реч је о 32.000 штрајкача у педесетак фирми, што чак ни за Србију не би требало да буде подлога за закључак о надолазећој "врућој јесени" и о претећем државном привредном колапсу, пошто протестује мање од 0,2 одсто запослених. При томе, по подацима које преносе "Вечерње новости" (10. августа), само око 8300 радника у 29 фирми штрајкује због окаснелих плата (понекад и више година), а чак 15.672 радника, у 11 фирми, штрајкују због "незаконите приватизације", то јест штрајкују јер се осећају превареним или прикраћеним као "сувласници" приватизованих фирми, па траже да се нови власници замене неким солиднијим.

Оно што забрињава, више од реалне снаге штрајкачког таласа, то је што сами представници државе истичу да они немају начина да реагују, јер је реч о "приватним власницима" и о приватном капиталу (а ваљда и о "приватним радницима"). У ствари, реч је о томе да се држава снебива да покрене законске механизме против таквих "приватних власника", који не испуњавају уговоре о приватизацији и колективне уговоре са намештеницима, наводно зато што би, по слову закона, то експресно водило у ликвидацију многих приватизованих предузећа, те до губитка на хиљаде радних места. Тако се стиче утисак да држава штити нову "капиталистичку класу", под изговором да штити раднике, то јест њихова радна места.

А заправо је реч о томе да механизам уклањања из тржишног система пропалих фирми, то јест њихових власника са пословне чаршије, боље рећи превараната или пропалих предузимача – не функционише, па се цела нова капиталистичка класа доима само као скупина пробисвета под политичком заштитом. Јер, међу "новим капиталистима Србије" доиста има сувише страначких донатора и идеолошких пријатеља који немају среће на тржишту и у нормалним пословима, али имају на вези и некој врсти рекета – моћне политичаре и "удбаше", који волунтарно спречавају правну државу да очисти "економско разбојиште" препуно старих и нових привредних лешина које очигледно труну и шире неподношљив социјални смрад.

ВРЗМАЊЕ ОКО КАМШНИ: У том смислу, многи међу "новим српским капиталистима" доиста делују као банда амбициозних аматера и примитивних профитера, преинвестираних мафијаша и ратних лопова. У крајњој консеквенци, на то да су они доиста таквог порекла, упућује и "архитектура" њихове свакодневице – то јест стил њихових кућа и викендица, аутомобила и џипова, ресторана и јеловника у тим кафанама, па све до галерије девојака из "света естраде" које се врзмају око њихових камашни. Но, све би то био само њихов проблем, који би сметао само танкоћутним и сиромашним малограђанима, када масовност таквих "волшебних предузетника" не би упућивала на тајновитост "путева успеха" у Србији, на путу ка озбиљном капитализму. Наиме, човек се некада упита каква је то држава у којој најчешће такви имају толико успеха.

По веома раширеној теорији, актуелна "криза предузетништва" последица је чињенице да је светска криза "пресекла" механизам препродаје (наравно, уз дебелу маржу) откупљених предузећа странцима, то јест ликвидним предузимачима из иностранства, па су се "презадужени" купци друштвених фирми нашли у раскораку. Наиме, обавезе према позајмицама са којима су (по законској могућности) у пет рата купили предузећа ради даље продаје или "преименовања" пословног простора у грађевинско земљиште (па опет даље продаје станова) – пристигле су, па су се такви инвеститори нашли раскречени и паралисани, јер нису стигли да уновче преузете фирме и њихове залихе, пошто је "секундарна приватизација" у застоју. Они су, наиме, путем хипотека на своју и новостечену имовину већ стигли да узму и нове кредите за своје старе фирме и нове виле и јахте, а спољни инвеститори, који би требало да доиста опораве њихова предузећа, не појављују се.

Циљајући, вероватно, на такве случајеве, потпредседник владе и министар за науку Божидар Ђелић је прошле седмице ("Блиц", од 8. августа) изјавио да је "неопходно проверити уговоре о приватизацији у којима купци не испуњавају обавезе", па има случајева да је "неки имућан човек купио двадесет предузећа у Србији и на једној страни прави велики профит, а на другој страни отпушта раднике". Др Зоран Зец због свега тога сматра да је могућност куповине друштвених предузећа у пет рата (и по цени која може бити и 20 одсто књиговодствене вредности предузећа) отворила брешу кроз коју је у клуб "нових капиталиста" грунула булумента људи који немају никакве везе с бизнисом и који су отуда те своје фирме и коначно упропастили.

ПОДУПИРАЊЕ "ПИРАМИДЕ": Могло би се свему томе додати и да су наше банке (сада у рукама страног капитала, а често под палицом домаћег менаџмента) подупирале "пирамидални систем" стицања читавих ланаца друштвених предузећа, својим правилима "обезбеђења" отплате кредита. У ствари, систем хипотекарног обезбеђења (често и у четворострукој вредности одобреног кредита) показао се као варљив код већине некретнина, осим, можда, код обрадивог земљишта, а потпуно варљив код других облика имовине. По уверењу писца ових редова, то је и подстицало улагања у обрадиву земљу. Наиме, ради повећања "кредитног капацитета" код банака, али и због ниске цене друштвене земље, а и аљкавости државе у коришћењу обрадивог земљишта у државној својини – имамо тенденцију стварања нових велепоседа у Војводини. Тако сада, што у свом власништву, што под арендом државне земље, Ђорђије Ницовић обрађује 25.000 хектара, Миодраг Костић 24.000, Мирослав Мишковић 16.000, Предраг Матијевић 12.000, и Миле Јерковић између 12.000 и 14.000 хектара. У ствари, ради провере ове хипотезе, требало би проверити да ли је та земља већ потпуно под банкарским хипотекама.

На пример, како другачије разумети случај Мила Јерковића, (који је тренутно осуђеник на робију због шверца цигарета), него као имитацију "Дафимент патента". Према речима самог Јерковића ("Блиц–новац", од 23. маја), он је своју предузимачку каријеру и почео тако што је под хипотеку ставио 500 хектара земље (не каже тачно како их је стекао), па је затим, у кратком року купио 19 друштвених фирми, а девет је већ успео да препрода (наводно, седам транспортних фирми једној швајцарској компанији, а две суботичком партнеру, док му је шест одузела Агенција за приватизацију). Човек који је стално продавао тек приватизоване фирме, морао је стално и да купује неке нове како се ланац увећања имовине не би прекинуо, а банкарска подршка не би пресахнула. Истина, он се сада жали на директне конкуренте (Викторија ојл, МК комерц и Дијамант) који, наводно, у већини банака, директно или индиректно имају власништво, те утичу на политику одобравања кредита – ерго, за њега су кредити пресушили, па је отуда и допао затвора.

РАЗВОЈ ИЛИ ПРОПАСТ: То, наравно није само Јерковићев случај – већина наших извиканих нових капиталиста напросто је принуђена да буде "алава" и да стално докупљује све више предузећа ("развој или пропаст"), напросто због тога да би добила све новије кредите из којих покрива претходне аквизиције и трошкове који их прате. Према недавној анализи "Економист магазина", нови предузимачи Србије су због тога навозали дуг код наших и страних банака тежак две милијарде евра. Ако се тај дуг не буде даље увећавао (или бар револвирао), он ће се једног тренутка сручити на нејака плећа нових капиталиста Србије, па ће и држава морати да их спасава, макар неком новом ренационализацијом.

Сада заправо имамо читав талас критика процеса приватизације у Србији, који је био пре свега замишљен као брз процес – да би био неповратан. Да је испао брз, вероватно би му се могло штошта опростити. Нажалост, приватизација се отегла, а и није оправдала претерана очекивања. И данас, седам година после отпочињања "система продаје" друштвених фирми (према подацима које преноси "Политика" од 6. јуна), остало је непродато 287 друштвених предузећа (47.000 запослених) и 108 у предузећа у државном власништву, а 332 предузећа је пред ликвидацијом. Иначе, на тендерима и аукцијама у том раздобљу продато је 1828 фирми – али је у 420 случајева дошло до поништавања уговора о приватизацији, јер нови власници нису испунили уговоре. Значи, могло би се рећи да је свака четврта приватизација поништена, а како су прошли њихови купци – то нико не зна. Да ли су изгубили своју имовину у тим неуспелим пословима, или су стигли, пре поништења приватизационог уговора, да преместе имовину купљених предузећа у друге своје фирме?

ЋУТЉИВИ ВЛАСНИЦИ: Ми, озбиљно речено, заправо само слутимо каква је нова капиталистичка класа Србије, јер чак и њени најкрупнији представници "не воле да иступају у јавности" (Мишковић, Ранковић, Беко, Лазаревић, Хамовић, Матић, Бабовић, Мандић, Родић и други), што је, наравно, легитимно, а можда и упутно у једној "разбрбљаној средини" подељеној на "политичке кланове" који не праштају "нелојалност" и у којој се свако ко проговори преко екрана доживљава као претенциозни критичар "постојећег стања" или борац за власт над Србијом. Ипак, привређивање је јавна ствар (за разлику од стицања) и оно подразумева пуну комуникацију са јавношћу поводом "партнерства са државом и друштвом", а нарочито поводом онога што се продаје тој јавности, као и поводом судбине уговора са грађанима који су запослени у њиховим регистрованим предузећима (у либералним друштвима, држава по дефиницији штити уговоре).

Елем, по угледу на своје најистакнутије представнике, и сва остала дивизија "нових индустријалаца" Србије игнорише захтеве јавности, јер је она то и постала захваљујући нетранспарентности привредног сектора у Србији. Зато и није чудно да они који извештавају о овогодишњим радничким протестима, најчешће не могу да чују и "другу страну" која је хронично "недоступна", а често и анонимна, то јест нико и не зна ко је заправо стварни власник неке фирме, јер имена официјелних власника ником ништа не значе. Они малобројни "нови предузетници" који се у кризним ситуацијама смилују да се обрате новинарима, обично тешко састављају реченице, а нос им се криви и током најкраћих изјава. И, што је најзанимљивије, и сами траже државну помоћ за фирму коју су нетом приватизовали, као да су то учинили из неких виших патриотских разлога, а не, превасходно, ради сопственог интереса, уз некакву рачуницу.

Чињеница да готово сви водећи капиталисти Србије данас имају готово презрив однос према јавности, да јој се уопште не обраћају, на неки начин успорава и формирање капиталистичке, предузетничке "класе" у идеолошком смислу и упућује на суморан закључак да та класа и нема намеру да се стави на чело неког модернизацијског процеса у Србији, како је то било у историји већине развијених земаља света, када је буржоазија тражила водећу друштвену улогу, по цену парламентарне демократије. Наши ваљда очекују да чари капитализма и идеал златног телета шире подмићени политичари, аналитичари и новинари, ради својих сопствених ситних привилегија и друштвене славе – али то никада није добро успевало, јер малограђански слој никада није направио ништа велико.

ЗЛАТНИ МИЛИОНИ: Шарм капитализма у свету су створили лично генијални индустријалци и технички иноватори, велики инжењери и хемичари, одважни истраживачи непознатих земаља и њиховог рудног блага, људи невероватних успона и падова, смелости и хазарда, заљубљеници у посао и успех. Златни милиони и пратеће удобности су долазили као колатерална корист коју "очеви пословних империја" нису ни користили (осим "нових жена"), о чему је остало низ анегдота.

Заправо, као кључно поставља се питање да ли се наш предузетнички слој стабилизовао на крају деценије у којој Србија покушава да стабилизује демократски поредак. Иако се, на пример, табеле пословног успеха 2007. и 2008. године прилично разликују и не успевају увек да прикажу "рачуноводствену стратегију" појединих предузећа, можемо рећи да се на тој листи (горе или доле) усталила група бар оних најважнијих предузетника Србије. Фирме које су "створили" Никола Павичић (Синтелон), Миодраг Бабић (Хемофарм), Предраг Ранковић (Инвеј) или Петар Матијевић (Индустрија меса) прошле године су већ забележиле годишње пријављене профите између 30 и 50 милиона евра, што би било запажено и у развијенијим државама. На листи најкрупнијих и најуспешнијих су стално, наравно, и Мишковићеве, Дракулићеве, Костићеве, Вукићевићеве и фирме других познатих привредника.

Ако се тај слој српских капиталиста како-тако стабилизовао, следеће важно је питање да ли он има утицај на државу већи или мањи од свог значаја за њену привреду. Мени се чини да је његов утицај, заслужено или незаслужено, много мањи него што се то чини народу.