Текст у потпуности преузет са портала листа
"Политика"

Обама јесте либерални демократа јаког егалитарног инстинкта и одбојности према онима чије се зараде броје са шест нула, али и током школовања, а посебно током кампање, око њега се окупио круг моћних финансијских титана

Када је Барак Обама победио уз слоган узет од латиноамеричког синдикалисте Сесара Чавеса „Сí, се пуеде!” – Да, ми можемо – и када је пре нешто више од 100 дана улазио у Белу кућу нико није знао шта он заиста намерава.

Американци који су га подржали идентификовали су се са његовом дијагнозом: Америка је искочила из шина и неопходна је нова политика која би повратила погубљене балансе. Од њега се очекује ништа мање него да спасе земљу од највеће економске кризе од времена велике депресије.

Свет је додатно подигао лествицу па од 47-годишњака очекује да се, у времену када се не бави економском кризом, посвети проблемима од Кабула преко Пешавара до Газе.

Док су једни уверени да је Обама једноставно предодређен да буде велики председник, критичари пропуштају председникове поруке наде преиспитујући његов кључни слоган: Да, ми можемо – али шта? Првих стотину дана даје неке одговоре.

Афроамериканац је све време бриљантно брендиран  – рекордних 75 милиона долара утрошено је само на ТВ спотове – па су многи поверовали да ће Обама бити сушта супротност Џорџу В. Бушу.

Није их изневерио. Говори о дипломатији и дијалогу. Најавио је пажљиво мерено повлачење из Ирака, затвара Гвантанамо. Обезбедио је видео-појављивање пред Иранцима. Из речника је елиминисао „рат против тероризма”. Распирује надања у демократизацију Авганистана. Понавља да жели решење израелско-палестинског конфликта. Истиче жељу за блиским партнерством са ЕУ и добрим односима са Москвом и Пекингом.

Обамина путовања у Европу и Латинску Америку показала су да се његова спољнополитичка доктрина, барем за сада, држи истих начела као и домаћа: лагане трансформације. Шта ће и да ли ће неке постулате мењати? Да ли ће, како га је описао „Гардијан”, бити „колонијалиста људског лика”?

Уз тему „промене у коју можете да верујете”, нови председник не пропушта да говори о САД као доминантној сили. „Бићемо најмоћнији”, каже. Задржао је Бушовог министра одбране.

Почео је позивом на повлачење из Ирака, али амерички војни планери прецизирају да ће чак до 70.000 војника тамо остати наредних од 15 до 20 година. Затвара Гвантанамо али његовом адвокату усвојена је жалба по којој тамошњи затвореници нису „особе”, па немају право да траже не буду изложене тортури.

У Авганистан из Ирака премешта театар операција док међу Паштунима и у Пакистану расте број цивилних жртава рата против талибана и потере за Осамом бин Ладеном. Приликом недавног масакра Палестинаца у Гази дао је до знања да ће наставити да Израелу испоручује „паметне бомбе”.

Поправља односе са трансатлантским савезницима али им замера због одбијања да прихвате америчку рецептуру изласка из глобалне кризе или резервисаност у вези са слањем нових војника за мисије НАТО.

Говори о партнерству, али отворено зазире од ривалства Русије и Кине. У Прагу је иницирао антинуклеарни програм док САД граде „ракетни штит” и праве нова „тактичка” нуклеарна оружја која треба да замагле разлику између нуклеарног и конвенционалног рата.

Звучи амбивалентно, мада и скептици председнику признају исказану вештину да ауторитет комбинује са неформалним приступом: од тога како је изнудио одлазак првог човека Џенерал моторса или реаговао на пирате у Сомалији до руковања са бобијем у Лондону или управљања кризом мексичког грипа.

Несумњиво, добро је овладао улогом у којој се налази. Обами криза није била потребна да победи нити да уради оно што намерава. Он је током кампање савршено артикулисао америчке болести, али то више није битно јер је свима јасно да се Америка урушава. Криза је потврдила да је промена неопходна и то је урадила тако брутално да би Обама био срећнији да је нема.

Финансијски колапс ипак му је помогао: обезбедио је изразито јасан циљ. Председницима је, тврди се, неопходна криза историјских размера уколико желе да направе историју. Обама је без напора добио изазов за велика дела која прижељкује.

Али, када је преузела власт, нова администрација почела је све више да увиђа да је криза колико прилика, толико и претња. Сваког месеца нових 600.000 Американаца губи посао, 250.000 кућа одлази на добош који је већ прогутао 13 трилиона долара, док је аутомобилска индустрија на ивици колапса.

Драма прва три месеца не попушта увећавајући тензију између тренутне кризе и Обаминих дугорочних визија трансформације економије и читаве земље које је елоквентно разлагао током кампање. Бриљантност дијагнозе бледи, неопходна је ефикасна кура – а то је склизак терен.

Обама јесте либерални демократа јаког егалитарног инстинкта и одбојности према онима чије се зараде броје са шест нула, али и током школовања, а посебно током кампање, око њега се окупио круг моћних финансијских титана.

Пажљиво чувајући баланс, Обама сада каже да је криза последица „похлепе и неодговорности” неких, али и „колективног неуспеха” за тешке одлуке. Администрација је донекле опоравила тржишта, уз решења која баш и нису у складу са председниковим првим визијама националне и социјалне солидарности.

Нема сумње да Обама својој администрацији жели да додели активну улогу у америчком животу, али на власти је обазрив: реформа здравства сачувала је приватно осигурање, одбио је позиве да национализује посрнуле банке. Исказао је аверзију према интервенцији државе у ауто-индустрији, а у његовом плану стимулуса привреде нема простора отварању радних места од стране државе, као што је то било у њу дилу тридесетих година прошлог века.

Да ли је попустио пред критичарима који су се питали да председник није неким случајем превелики социјалиста. Чак и Ворен Бафет, славни инвеститор и велики Обамин савезник, сумња у мудрост неких његових потеза.

Учинио је уступке, али тврди да не одустаје од свог манифеста промене: „Не можемо поново да изградимо економију на истој гомили песка. Нашу кућу морамо да градимо на стени”.

Економска ситуација ће пре или касније кренути набоље. Тешко је претпоставити да ће Обама своје амбиције задовољити тиме што је „председавао” опоравком од кризе која је експлодирала у последњим недељама његове 20-месечне кампање и да би био срећан што је земљу вратио тамо где је била пре него што се он уселио у Белу кућу.

У једно сам уверен: Обама неће бити вреднован по проценту незапослености 2012, већ по томе шта је испунио од обећања која је дао на унутрашњем и спољном плану. Првих 100 дана делују као обазрива припрема за фазу у којој би, до краја мандата, требало реализовати најављено. Одбројавање се наставља.