Текст у потпуности преузет са портала листа
"Политика"

Између четрдесет и шездесет одсто обвезника не плаћа порез. Тај податак објављен је пре неки дан а неко га је споменуо да би илустровао стање пореске недисциплине у Београду.

Ако је стање заиста такво, а треба га ипак примити с малом дозом резерве, онда нешто не ваља у држави и њеним институцијама које добрим делом живе од пореза. Како ли је тек у Србији кад је овако у Београду? Бројни су апели озбиљних пословних кругова да се у легалне токове под хитно преведе најмање трећина српске привреде која послује из сенке, односно у такозваној сивој зони, што јој омогућава избегавање плаћања пореза. То не би тренутно спасило српске финансије, мада би значајно потхранило државну касу, али би свакако било социјално одговорно (што би рекла власт) да сви, па и сива зона економије, подједнако поднесу терет кризе.

Уместо свега тога, а пред долазак мисије ММФ-а, власт се поново панично ухватила приче о повећању пореза. То је изгледа лакша мера за спас државе којој хронично недостаје 15 милијарди динара месечно него да се порески службеници озноје наплаћујући порезе сивој економији. Уместо тог ангажмана државе, јавност се углавном тестира „пробним балонима”, типа „у влади се размишља” да ли додатно опорезовати плате, наметнути још већи намет на профит „тајкуна” и повећати порез на додату вредност. Ту наводно спасоносну „коску” већ данима „глођу” поједини министри, саветници и разни државни чиновници. Углавном се разглабају модалитети новог „шишања” пореских обвезника, проценти повећања и благотворни ефекти на запушавање рупа у државној каси.

Одавно једна влада у Србији није имала против неких својих мера тако јединствен фронт пословних кругова као сада кад су у питању нова пореска оптерећења. То више није апел, то је широка, незадовољна и гласна коалиција предузетника која тражи од владе да обузда потрошачку грозницу своје „пантљичаре”, да држава штеди и да престане да завлачи руку у џеп привреде.

Аргумент предузетника овог пута је ван сваке сумње. Држава којој фали капитал, која жели већи привредни раст, више радних места, већу производњу, бржи развој, бољи стандард грађана... не може новим харачем да гуши предузетнике који могу да јој обезбеде све то што јој недостаје. Власт која каже да жели све то (раст, развој, плате, радна места...) мора да смањи порезе да би подстакла предузетнике да новац који су зарадили или узајмили инвестирају у нове послове и нова радна места, а не да га узме Пореска управа. Уосталом, то је економска теорија – власт која у предизборној кампањи обећава бољи живот, смањује порезе да би подстакла привредни раст.

Да је оправдан бес пословне заједнице показује и потреба Привредне коморе Србије да се стави на чело коалиције незадовољних предузетника. Комора коју многи оптужују да је парадржавна институција сада тражи да се смање порез на зараде (са 63 на 50 одсто), порез на добит са десет на осам одсто и ПДВ за један одсто.

То је бачена рукавица влади у лице. Одговорна власт би све то морала да прихвати и пошаље државу на озбиљну – дијету.