Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"
Аутор: Зоран Пановић
Сећате ли се старог, доброг етатизма? То би, ваљда, значило неко јачање државе. У соцреалистичка времена, кад држава и није била много демократска, али је бар била јача него ова садашња, етатизам је био гадна етикета. Парадоксално, али држава се идејно борила притив етатизма – против сопственог јачања.
Бар је тако налагала фраза о подруштвљавању. И руку на срце, ван главних полуга власти, и било је тада неког подруштвљавања. Данашњим речником приближено, било је неког „цивилног друштва“. Онда смо добили још јачу антиетатистичку кампању. Опет, парадоксално. Под Милошевићем, држава је наставила да јача – све је више била етатизована, а у суштини је била све килавија. Парадоксално и фамозна „антибирократска револуција“, водила се на супер бирократски (етатизовани) начин. И тек сад долазимо да главног парадокса: Уместо да је онај етатизам ствар давне прошлости – бар у идејном кључу; нама, забога, баш сад треба мало етатизма. Ако одстранимо стереотипна и збуњујућа значења ове појаве, и све сведемо на рудиментарности, стварно нам треба мало јачања државе. Мало фенси етатизма.
И ту су Војвођани аутономаши у праву. Само стари теоретско–политички лисци схватиће да је статутарно питање Војводине, у својој суштини етатистичко. Јер, Војводина мора да јача. И ма колико то била само флуидна аутономија, етатизам ни њој није стран. Наравно, све се то гарнира „преливањем дохотка“, „историјским и етничким специфичностима“, те „евровредностима“, али у сржи то је етатизам. Шта је друго косовско питање него етатистичко питање? Проблем је у односу према остатку Србије (без две АП). У парадоксу да никад није фалило етатизма, а да држава од трагичних покушаја своје еманципације од „тамнице“ Југославије (или још трагичнијих покушаја чувања Југославије), никако није успела да буде мало еластичније етатистична, да буде мало јача. И ту је финални парадокс у континуитету. Ни сад нам не фали класичног, политички пежоративног, етатизма (бирократије, агенција, комисија, полиције...), али држава је опет слаба. Чак и кад хоћемо да направимо устав, ми ојачамо етатизам, а ослабимо државу. То и није баш каузално сасвим у реду. Стварно, са демократским етатизмом нам никад није ишло од руке. И то није политички оксиморон, већконстатација да државовољност не мора увек да подразумева и државотворност. Тамо где треба да „одумире“, држава јача (етатизује се), а тамо где треба да јача, држава се банализује.
Председник Тадићсад је, изгледа, на покушају да реши проблем гумене пегле. Да редефинише етатизам, да одумирањем државе изврши њено јачање. Да Србију деетатизује, да би је онда заиста етатизовао – ојачао. Немојте да се смејете; али то је заиста једини прави пут. Јесте можда мало замумуљено, па и ризично да буде апстрактно и досадно разглабање на ову тему, али како другачије? Ако су по инерцији из деведесетих, неки садашњи властодршци тврдили да ће нас криза (ова садашња ојачати), зашто се и ми не бисмо усудили да поверујемо да ће Председник решити проблем гумене пегле – да помало очајничке покушаје децентрализације, и гнев „УЖАСА“ (уже Себије), према београдизацији, каналише у велику српску етатистичку револуцију. Држава ће да ојача тако што ће себе да рационализује и децентрализује. Неће то бити ни мали теоријски допринос социологији политике. Бар ће се случај „новог српског етатизма“ наводити уџбенички као преседан. Можемо кроз децентрализацију то звати и регијама, па и жупанијама и бановинама, ако хоћемо, али држава ће бити јача. Бирократија ће се веберовски престројити (класик социологије Макс Вебер није био за АБ револуцију, већје бирократију третирао као механизам сређене државе. Можда је био и етатиста). Министарства ће се редуковати, агенције дозвати памети, промениће се Устав, смањиће се број посланика, и ваљда ћемо коначно видети да ли је Београд у Шумадији (како сматра крагујевачки градоначелник Верољуб Стевановић), или је БГ у некој врсти кантоналне позиције у односу на остатак Србије.
Можда се стварно и ближи крај српског опсесивног унитаризма који нас је одвео на историјску странпутицу. И то на једини могући, а најбољи начин; да Србија коначно престане да буде жртва хегемоније Београда. Само јачање Шумадије (њена демократска етатизација), може пацификовати и ребус Војводине. Донекле релативизовати и косовистански ентитет. Исто важи и за друге „жупаније“. Сигурно да се треба чувари и замки „децентрализације“, па да се све не претвори у феудализацију, тако да грађани неће моћи да се докопају Београда не би ли некоме предочили своју муку. Актуелни устав није заживео као „митровдански“, како се понадао Коштуница. Тадићсе бар индиректно покајао за ту квазиконституционалну работу. И то хумано; чувајући вишедимензионални простор себи и Дачићу, направио је и шансу дезоријентисаној десници (опозицији). Та шанса је у напуштању конзервативног централизма од Хоргоша до Драгаша, те у регионалном престројавању. Градоначелник Крагујевца је још један који је то схватио оснивајући нову странку – Заједно за Шумадију. У најављеном „законском прављењу реда на политичкој сцени“ (укрупњавању), овакве „мале“ регионалне партије сигурно нису без позитивног уцењивачког потенцијала за оне „велике“. Потенцијала довољног да се „углаве“ у пројектованих 150 посланика (саме или као коалициони драгуљи). Палми или Горану Јешићу је свеједно 250 или 150.
Нова шумадијска партија ће можда пробати да буде за Г17 плус оно што је Илићева Нова Србија за ДСС. А, ту је питање ко је јачи. С тим да регионални разлози за стварање нове партије не умањују индиректну опскурност овдашње политичке сцене, јер Чачак и Крагујевац нису толико „регионално“ удаљени да им требају баш две шумадијске партије. Или је Верко само од Чанка научио оно што Веља није умео. И претпоставио да може и боље.
Ваљда ће се неко запитати и чему је уопште служио Српски демократски покрет обнове, ваљда партија коју је Верко са истомишљеницима правио након мучног разлаза са Вуком Драшковићем? Да не сретнете Вука на Равној гори, или 9. марта код Књаза, можете и без партије |
