Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ВРЕМЕ"

Саша Ракезић
"Летећи циркус Монтија Пајтона" био је револуција у области популарне културе – њихов хумор заснован на апсурду, нескривена циничност, отворено ругање свакој врсти ауторитета, учинили су да много тога не остане исто као што је било пре тога

Писмо Монтија Пајтона српском пријатељу

Драги пријатељи,
Као што сви одлично знате, Летећи циркус Монтија Пајтона настао је баш у Србији, једног дивног априлског дана средином јуна, након окупљања шесторице студената са Оксфорда и Кембриџа у намери да подигну споменик Ноелу Каварду, најсофистициранијем позоришном писцу двадесетог века и свом великом идолу. Бескрајно расправљање око тога како би скулптура требало да изгледа и да ли је исправно да буде постављена усред Војводине трајало је до раних јутарњих часова, када је коначно постигнут договор да читава ова дебата буде претворена у ТВ скеч, али без спомињања имена некаквог писца, па макар он био и геније.
Резултат свега тога је "Летећи циркус Ноела Каварда", којег чини, као што сви добро знате, колоплет српских народних приповедака, вицева и песама. Према свеопштем мишљењу, овај телевизијски серијал одражава саму суштину српског бића.
Надам се да уживате у овој свечаности која обележава четрдесет година бесмисла у Србији.
Све најбоље,
Тери Џонс

(Поздравно писмо једног од оригиналних чланова тима "Летећег циркуса Монтија Пајтона" поводом панчевачке прославе четрдесетогодишњице од настанка "Циркуса", прочитано 5. октобра 2009)

Сам помен једног датума, петог октобра, у Србији буди успомене на... назовимо то револуцијом. Без и најмање жеље да изводим подсмешљива поређења, петог октобра се догодила још једна револуција – године 1969, са почетком у 23 сата, на Телевизији ББЦ1 емитована је прва емисија серијала "Летећи циркус Монтија Пајтона". Било је то револуција у области популарне културе – њихов хумор заснован на апсурду, нескривена циничност, отворено ругање свакој врсти ауторитета, учинили су да много тога не остане исто као што је било пре тога.

Када је телевизијски серијал у питању, уснимљено је укупно 45 емисија које су емитоване у неколико циклуса од октобра 1969. до децембра 1974. Био је то заправо сплет тешко објашњивих (али срећних) околности да је неко у једном тако великом и захукталом систему какав је Британска национална телевизија, одлучио да уступи простор младим људима, који су тек завршили студије на Оксфорду и Кембриџу (уз једног Американца, Терија Гилијама. Нико од њих није био професионални глумац, нити је њихов приступ био налик на приступ људи који су до тада радили телевизијске хумористичке серије, чак ни у Британији, где је и те како постојала традиција откаченог хумора – на филму, радију и телевизији. Како год, већина њих је већ имала некаквог искуства са радом на телевизији, и брзо су склепали идеју за телевизијски шоу састављен од колажа скечева које су сами писали, и Гилијамових анимација које су требало да то некако повежу. Пројекат је одобрен под називом "Летећи циркус Гвена Диблија" ("Гwен Диблеy'с Флyинг Цирцус"), што је у последњем моменту преименовано у... знате већ како.

Шпица овог серијала брзо се заривала право у подсвест раскомоћених ТВ посматрача – анимација настала једноставном (али тако упечатљивом!) обрадом фотографија исечених из часописа с почетка века била је пропраћена помпезном мелодијом Марша звона слободе, америчког композитора Џона Филипа Соузе, с тим што је Гилијам појачао звук ударца звона на почетку, а на крају придодао онај одвратни звук након што велика (божанска?) нога упадне у кадар, стављајући тачку на читаву параду и смрскајући све под собом.

ТО ЈЕ ТО: Према сведочењима, ББЦ је био немаран према овом серијалу, сматрајући то за "младалачко лудирање" или вежбу из које би могли да се развију некакви млади таленти, тако да је емитовање појединих епизода било често померано ван најављене временске шеме. Истовремено, уредници се нису трудили ни да "исправљају" или утичу на рад на серији. Тери Џонс је управо писцу ових редова испричао да је једина интервенција уследила након емитовање четврте епизоде, када их је на разговор позвао један од главних уредника и рекао: "Можете ли да учините да то буде мало забавније? Није уопште смешно кад некакав одрпанац изађе из мора и каже: 'Ит'с'... (То је...)." Примедба се односила дакле на увод у шпицу, увек на другачији начин уснимљен, и без сумње увек шашав.

Рођендан у Панчеву

Овог петог октобра, четрдесети рођендан "Монтија Пајтона" био је прослављен и у Панчеву, на дешавању у Електрици, простору Културног центра Панчева. Можда то и није тако чудно, с обзиром на то да је то један од српских градова у којем се регуларно обележава и шести октобар (о којем се још увек, некако пајтоновски, говори као о дану који се још није десио), пошто је то датум ослобођења града 1944. године. Гост ове манифестације био је Чарлс Алверсон, а у последњем моменту је отказан концерт лисабонске музичарке и илустраторке Рите Браге, која је требало да (уз пратњу стрип цртача и музичара Вука Палибрка) изведе обраде Монти Пајтон хитова уснимљене на бројним носачима звука које су они током година објавили. Разлог за отказивање концерта јесте што је музичарка, која је игром случаја путовала из правца Румуније, на пут пошла искључиво са личном картом (која важи као путна исправа у земљама Европске уније), из ког разлога јој није било омогућено да уопште ступи на територију Србије! С обзиром на то да је Брага доспела у Темишвар неколико сати након правог уличног рата између хрватских фудбалских навијача и румунске полиције, а из Румуније изашла баш у трену пре него што ће читава земља бити заблокирана генералним штрајком, њено путешествије је свакако личило на балкански "летећи циркус".

Међутим, серија је брзо привукла пажњу публике, ваљда и због тога што је била испуњена прилично неочекиваним призорима, па је добар део гледалишта то испочетка посматрао као куриозитет. Скечеви као онај у којима продавац покушава да муштерији прода пуњеног папагаја као кућног љубимца, јесу поигравање са елементарном логиком – зар је уопште замисливо да би неко од тога креирао телевизијски скеч? Такву врсту хумора било је до тада можда могуће пронаћи у литератури или позоришту, али не на телевизији.

Међутим, показало се да је публика брзо прихватала овакве дозе лудости, вођена неким чудним инстинктом. "Министарство за лудо ходање" се у рекордно кратком року претвара у нешто само по себи разумљиво, као да сте то већ видели или доживели. Тери Џонс у улози гологузог клавиристе данас се већ сматра забавом за целу породицу! Брзо су уследили и јавни наступи у којима је трупа изводила неке од успешних скечева, а затим и филмови, по којима млађа публика данас углавном и познаје "Монти Пајтон", као и књиге и музички материјали. Појединачни чланови наставили су да раде на властитим пројектима, а вероватно би могло да се каже да је најуспешнији члан екипе управо Тери Гилијам, један од најпознатијих филмских режисера данашњице.

"Летећи циркус Монтија Пајтона" је у нашој средини емитован у неколико наврата – први пут већ почетком седамдесетих, и – иако сам тада био дете – сећам се љутитих писама тада објављених у породичном недељнику "ТВ Ревија", у стилу – "Какав је то хумор који наша телевизија нуди радном народу?" Занимљиво је да је серијал већ изгледа био сасвим прихватљив најширем југословенском гледалишту када је емитован у ноћним програмима пред сам распад државе, почетком деведесетих, и када се можда чинило некако нормалним да уобичајена логика буде изокренута.

Четрдесета годишњица Монтија Пајтона у свету биће обележена објављивањем монографије (у Америци и Великој Британији) под називом Монтy Пyтхон Ливе!, посвећене њиховим наступима пред публиком, као и документарног филма Монтy Пyтхон: Алмост Тхе Трутх (Тхе Лаwyер'с Цут), који ће бити приказан на америчкој ИФЦ телевизији и затим дистрибуиран као ДВД издање.

С обзиром на то да се чини да је у медијском универзуму све већ некако испробано и већ виђено, вероватно ће бити потребно много времена да се појави телевизијски серијал који би имао прекретнички значај као што је то био случај са "Летећим циркусом". У међувремену, преостаје вам да завртите неку од старих епизода "Монтија Пајтона", како бисте боље упознали овај савремени класик.

Чарлс Алверсон о »Летећем циркусу«:

Нешто потпуно другачије
"Четири деценије касније, ми можда и не схватамо колико је ‘Летећи циркус' био ‘нешто потпуно другачије', као што би то они рекли, ако се упореди са оним што је до тада могло да се види на телевизији", рекао је Чарлс Алверсон, сарадник и пријатељ неких од чланова групе, косценариста прве верзије сценарија за култни филм Бразил Терија Гилијама. Алверсон је био лично присутан (у својству публике чији је смех тонски бележен ) на снимањима оригиналног "Монти Пајтон" телевизијског серијала, а још од средине деведесетих година живи у Србији, на путу између села Параге у Бачкој, Београда и Земуна. "Четрдесет година након окупљања, ‘Монти Пајтон' практично више и не постоји као група. Пет чланова ове екипе (од изворних шест, пошто је Грем Чепмен умро 4. октобра 1989, дан пре двадесетогодишњице заједничког делања) још увек су ту, али њихова креација ‘Монти Пајтон' сада је зацементирана, непромењива, као део историје, и то више не зависи од њихових жеља и утицаја, као што Казабланка више не зависи од Хемфија Богарта. Охрабрује што њихово дело још увек привлачи нову публику и можемо да се надамо да ће они бити замајац који ће подстицати креативне покушаје у тој области и током неколико наредних генерација, када оригинални чланови не буду више међу живима.

Свако од Пајтоноваца је наставио да креира нешто ново и да изграђује властиту репутацију независно од оригиналног материјала и свега онога по чему памтимо ‘Летећи Циркус Монтија Пајтона'. Изворна продукција је знатно погурала њихове каријере, што је привилегија коју под нормалним околностима вероватно не би могли да очекују, али је свако од њих придодао нешто ново смеши која је након тога настала. Они нису попут још једне у низу рок група из седамдесетих, које већ деценијама живе од хитова које су једном давно снимили. Док смо Тери Гилијам и ја радили на писању сценарија за филм Бразил, сећам се да смо одлазили на крикет мечеве у којима су учествовале бивше рок звезде, већ тада заборављене (рекао бих да су то били чланови Дееп Пурпле, између осталих). Ти људи су на крикет утакмице долазили у ‘ролсројсевима', право из раскошних вила на Сарију, само захваљујући новцу који је пристизао од продаје плоча објављених пре много година! Њихов тренутак је био дошао и прошао, за разлику од ‘Монтија Пајтона' који се чине ванвременим, и живим.

Што се тиче раних дана ‘Монти Пајтон' екипе, у моменту када сам их упознао, почетком седамдесетих, нисам знао готово ништа о томе што су радили. Сплетом околности, дошао сам у студио током снимања другог или трећег циклуса телевизијског серијала – био сам одушевљен и потпуно запањен. То је бацало у засенак све друге хумористичке ТВ серије које су у то време постојале. Током мојих посета снимањима чинило се да они постају све уигранији, тако да је њихов заједнички рад бивао изграђенији и бољи од њихових индивидуалних напора. Први серијал од тринаест епизода ми је изгледао тако упечатљив и заокружен да сам се питао да ли би требало ту и да стану, и да прекину своје делање као ‘Пајтони' док је још тако добро, и затим крену да раде нешто друго. Испоставило се да уопште нисам био у праву. Можда је њихов каснији, четврти серијал био и најбољи, али све то је већ нешто што је ушло у анале хумора. Њихови филмови под фирмом ‘Монтија Пајтона' углавном су служили да их представе широј публици, али ту је било и прегршт духовитих, незаборавних сцена, нарочито у Монти Пајтон и Свети Грал. Сада се они већ налазе у опасности да буду слављени као иконе савремене комедије, али мислим да је њихов анархични дух довољно јак да одоли свим тим ласкањима. Упркос њиховом иконичком статусу, ‘Монти Пајтон' још није покојни, и мислим да преостали чланови неће још дуго времена дозволити да се то деси."