Tekст у потпуности преузет са портала
листа "ДАНАС"

Аутор: Драгољуб Петровић
Ових дана сазнали смо да је један Србин купио водовод у Аризони, баш у моменту када се један други Србин, вееелики Србин, такорећи српска напредна Србенда, обрео у Вашингтону. Ваљда је отишао да пазари канализацију?

Добар другар Ћурувија Славка, власника „проамеричког медија“, коме су неки дан скинули плочу са места где је неправоснажно убијен пошто му је претходно овај што је отишао да пазари канализацију скинуо све што се могло скинути по идеалном претпрошлом Закону о информисању, дакле давно малолетни А.В., ушао је у Стејт департмент без чарапе навучене на главу. Легално. Исто онако како би, рецимо, покојни Аркан, да је данас жив, отишао у пријатељску посету штокхолмским банкама и јувелирницима. А ондашњи банкари и драгуљари усхићено поручили: „Задовољни смо Ражнатовићем“

Елем, оданде, из „Стејта“, усхићено су незванично поручили:

„Задовољни смо Вучићем“. Нису нагласили да ли је утисак задовољавајући зато што се појавио без хулахопке прилепљене за анфас или зато што се појавио без војводе Шешеља, министра за дотрајали есцајг, кога би, у складу с ресором, евентуално примили на молитвени доручак.

- Диван дечко, има усне ко Мишел Обама – рекле су, додуше незванично, све секретарице у америчкој администрацији када су у кулоарима приметиле наочитог момка, наше

горе лист, вечитог борца против „ујки“ свих боја. „Ујки“ у нашим редовима, званих „усташе“, и „усташа“ у њиховим редовима, званих „Ујка Сем“.

Овде су, опет, примећени загрижени американисти како дешператно изговарају: „САД невероватно тону“. Мада има индиција да је у Америку стигао као слепи путник у потпалубљу брода са кинеским емигрантима, јер је према указу који је 12. новембра 1999. потписао Бил Клинтон, право на улазак у САД у било ком својству суспендовано особама које су одређивале, примењивале или спроводиле политику опструкције или сузбијале слободу говора и штампе у СРЈ и Србији, подржавале режим Слободана Милошевића, паравојне формације, укључујући ту све супружнике, малолетну децу, блиске рођаке или блиске личне сараднике особа обухваћених „тачкама“.

Човек који је ономад забранио „Глас Америке“, познати „психолошко-пропагандни сервис“ (цопyригхт бy А. Вучић, министер оф Информатион ин тхе Говернмент оф тхе Републиц оф Сербиа), али није знао једино како да „заустави оног Ројтерса“, разбашкарио се у студију поменутог шпијунског легла и изјавио: „Не можемо без Америке“. Исти тај, седео је својевремено поред једног који је шпрехфелеровано урлао: „Овде више вукавица нема. Овде је све квистално јасно и ко се сабље лати може од сабље и да погине. То твеба сви да имате у виду. Не мислите ваљда да ћемо дозовлити да нас убијате ко зечеве, а да ћемо ми вас да тетошимо овде и узгајамо у саксијама. Водите вачуна о томе (...) Вадите против своје државе. Плаћени сте амевичким павама да уништавате своју двжаву. Ви сте издајници. Ви сте најгови. Нема ништа гове од вас. Ви сте гови од било каквих квиминалаца (...) Међу вама који вадите за стване обавештајне службе тважимо убице. Ви сте саучесници убиства (...) Јесте убице. Убице сте свог народа и своје државе. Потенцијалне. Ви који вадите за Амевиканце. Ви из Данаса, ви из Б2-92, ви из Гласа јавности, ви из Блица...“ Забовавио је да дода – и ви из Свпске напведне стванке.

Поклоници лика и (о)дела кажу да је Вучић први српски политичар који у Америку није отишао „спуштених гаћа“. Осветлао је Образ, али није осветлао „геј-параду“. Тамо је дочекан спуштеног гарда, као својеврсна атракција с брдовитог Балкана, нешто између жонглера и гутача ватре. Деци из вашингтонских обданишта васпитачице су објашњавале: „Овај чика с уснама Мишел Обаме, има 40 година, 18 се бави политиком, а никад није био у Вашингтону. Је л' то децо нормално?“ –постављале су ово реторско питање.

Та српска напредна групица се прошле године одметнула у храстову шуму која спада у категорију споменика културе од изузетног значаја, познатију као Радовањски луг, где Срби традиционално уместо дрвећа секу главе ближњем свом, и за само годину дана се од молебана за „нике патике“ испред Храма Светог Саве, кандидовала за чело софре на Молитвеном доручку, где кашике претходно пролазе антикорозивни третман.

Па ће, бива, Србија све чешће куповати новине само да би видела наслове: „Јоргованка Табаковић с Бан Ки Муном“, „Брисел поздравља Вучићеву кандидатуру за председника“, „Тома и Барак ловили патке у летњиковцу Обаминих“... И сви ће се крстити и левом и десном, као на сваком пристојном молебану. Или доручку.

Уз констатацију: „Ако је демократија наставак револуције, онда је ова револуција нелогична“. Understand?