Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

Аутор: Наташа Б. Одаловић

Упекла звезда. Председник Русије јаше расног коња. Го у седлу. Призор ко код Сорокина, у „Дану опричника“, наравно, асоцијација без политичког конотата. Путин је питом даса. Али, јаше, баћушка, традиционално, по руски. Британска штампа преплављена овим фоткама. Путин, коментаришу, у још бољој кондицији него оно кад је пецао, а набилдовани мишићи, по каснијој легенди, мамили сибирске рибице да се саме каче о удицу.

Симпа летња прича. Више прија, бар мени, да гледам обнаженог дасу, романескног Путина, него голе Гранд звезде по Бријунима и којекуде, чиме је, пак, засута српска штампа. Е, али онда ме из летњег дремежа тргне нова фотка! Министар Мрка у Гучи. Чека Вељу, и ко наиђе. А у међувремену саставио трактат о труби, ексклузивно објављен у Данасу. Читам. „Уз звук трубе, великих мајстора овог инструмента, враћао сам се најбрже у равнотежу, физичку и психичку и после најтежих послова, по повратку са вишедневних путовања, обилазака градилишта, у кратким предасима пред нове послове, и када сам као млад инжењер градио Барску пругу и у обнови земље и данас на Коридору 10. Амбијент у Гучи у дане фестивала је нешто збиља посебно, нешто само наше, дубоко национално, а хумано, топло, пријатељско, другарско, фолклор коме нема равног. Опет ћу бити део те незаборавне атмосфере, дружићу се са тим драгим људима заљубљеним у своје инструменте, срећан што ме отвореног срца осећају подједнако својим Мрком и у овом мом министарском времену данас, и у јучерашњем и сутрашњем уз јагњетину на пању и пиво из флаше.“ Ух! Од овога може да се рикне! Као да није Мрка, као да је то срок из пера натприродно талентованог министра трговине, који је недавно открио и генетску грешку у српском ДНК коду, због које смо константно незадовољни ценама на тржишту, што ће ускоро бити отклоњено (генетска грешка, не цене), ја лично мислим 31. августа, ал' немојте ме држати за реч. Вратимо се Мркоњићевом тексту. Осећам нешто топло, људско како ми се слива низ образ! Авај! Сузе. Ја их кријем, саме падају. И помислим: Какав Путин на коњу, какав Обама у бермудама! Лирични Мрка је Облак у панталонама! Гучански Мајаковски! Бренд Србије.

Не разумем зато манијачки тренд у понеким таблоидима, на пример злочестом Прессу, да овог преосетљивог, нежног министра и трубадура, непрестано преиспитују (ко УДБА, божетесачувај!) да ли је или није био саветник у предузећу контроверзног бизнисмена и еx шефа Сурчинског клана Љубише Бухе Чумета! Мркоњић им стрпљиво одговара да није „у животу видео тог Чумета“, да информације из Владе о земљишту које ваља куповати па га после продавати држави по вишим ценама никада нису цуриле од Мркоњића (а и овде у Данасовом „Труба трактату“ видимо тачан попис свих послова из прошлости министра Мркоњића, стварно - чист ка суза!), али Пресс му упорно гура неке претходне интервјуе где је сам Мркоњић причао о својим легалним пословима у, додуше, сасвим легалној фирми, с обавезним, „јесам, радио сам па шта, је л' то нешто незаконито“, на крају. Није ништа незаконито, ал' човек сада лепо каже да никада то није рекао. И шта сад? Је л' то слобода медија када морамо да верујемо да је тачно нешто што је човек рекао ко зна кад (јуче, прекјуче, пре три месеца...), а не ономе што каже данас, чак и у Данасу! Стварно, помишљам да је Динкић, министар са шест шољица у попису имовине, у праву с тим да им (таблоидима, не Мрки и Чумету!) најзад дохака строгим медијским законом. Јер, видите, није ни чудо што имамо ту Милосављевићеву „негативну генетску карактеристику“, да себе, а самим тим и своје најбоље министре, „доживљавамо горим него што јесмо“, кад о Мркоњићу сазнајемо неистине путем жуте штампе, а чим човек прозбори за озбиљне дневне новине, ми видимо с ким имамо посла. Труба, пијук, лопата, топлина рударског загрљаја, Коњух планино, ветар шуми бруји... То је прави Мрка Мајаковски, одсад па заувек. Нек поцркају душмани! Шта?! „Ви мислите бунца маларија? То је било, било у Одеси... Растапам стакло челом од челика... Хеј господо! Љубитељи обесвешћивања, злочинстава, покоља, да ли сте најстрашније видели - лице моје, када сам спокојан!? (В. Мајаковски, Облак у панталонама). „Уз звук трубе, великих мајстора овог инструмента, враћао сам се најбрже у равнотежу, физичку и психичку и после најтежих послова...“ (М. Мркоњић, Звуци трубе враћају у равнотежу, Данас, август 2009.)

Штета, наш председник се никада није сликао на коњу. Чак ни одевен. А, сликао се у свим позама. Чудно, јер откад је света и века владари се сликају на коњима. Чак и инфанткиње. (Види Историју сликарства, други том.) Али, ипак, има и он великих заслуга у коњичким српским пословима. Пало ми то на памет јуче, када сам на једном популарном блогу у поводу расподеле моћи у нашој држави пронашла овај кратки запис: „Било је, сјаши Курта да узјаши Мурта. Сад важи, Курто, буди фин, направи место да и Мурта лепо узјаши.“