Текст у потпуности преузет са портала
листа "Време"

Душка Анастасијевић
Пошто је омогућио доношење Закона о грађанским правима који је укинуо сегрегацију, сенатор Едвард Кенеди изборио се и за измену дискриминаторског закона о емигрантима који је до тада у "обећану земљу" пуштао само беле Европљане, док је Азијатима било забрањено да се настане. Тиме није само допринео да се демографска слика Америке заувек измени, већ и да чувени стихови исписани на Кипу слободу надомак Менхетна "Дајте ми ваше уморне, ваше бедне, збијене масе што жуде за дахом слободе" звуче веродостојно за милионе придошлица са свих континената

Од нашег сталног дописника из Америке

Очеви америчке нације побринули су се да у њиховој земљи нико не стекне племићку или краљевску титулу. Устав то изричито забрањује, па су амерички краљеви стварани једино у свету шоу-бизниса. Устав, међутим, не брани краљевске испраћаје. Овде, наравно, није реч о сахрани Мајкла Џексона, самозваног краља попа, већ о вишедневном опраштању Американаца од сенатора Едварда Мура Кенедија, последњег патријарха династије која је обележила XX век, а какво се ретко виђа и у земљама са устоличеним монархијама. Последњи пут је инаугурација председника Барака Обаме окупила толики број америчких председника. Изостао је једино Џорџ Буш сениор, кога је омело слабо здравље. Едвард Кенеди умро је смирен и окружен многобројном породицом, надомак океана по коме је радо једрио. Био је, како је породичном пријатељу рекла његова супруга Вики, која је развејала многе његове демоне, "спреман да оде".

Ковчег са сенаторовим телом претходно је био изложен у здању председничке библиотеке његовог брата Џона у Бостону, где му је на хиљаде грађана одало пошту и где је обављено бдење по најбољим ирским обичајима – уз сјајне говоре, испрекидане песмом, смехом и плакањем. Ориле су се песме које је својим препознатљивим громовитим гласом радо певао у кругу породице и пријатеља, а које о њему говоре много више него многи новински чланци објављени у његову част – "љубав, љубав мења све..." или "сањати неостварив сан, борити се са непобедивим непријатељем, носити се са неподношљивом тугом, трчати тамо где се храбри не усуђују да ходе"...

ПУТ КЕНЕДИЈЕВИХ: Дуж пута до Бостона од породичног имања у Хајанис Порту, бременитог успоменама на најславније и најтрагичније дане династије Кенеди, где је сенатор проживео своје последње дане и на крају подлегао можданом тумору који га је опхрвао пре више од годину дана, и где се пре само две недеље заувек опростио од сестре Јунис – ређају се споменици његовој великој породици. Поворка је прошла поред школе која носи име најстаријег од браће Кенеди, који је као савезнички пилот погинуо у близини енглеске обале кад је Едварду било само 12 година, па поред владине зграде која такође носи име Кенедијевих и наставила путем који се зове по његовој мајци а некада је носио име његовог деде, бившег градоначелника Бостона, затим поред школе назване по његовом брату Роберту... На хиљаде грађана дуж пута немо су испраћале свог сенатора, који им је уз много успона и бар исто толико посртања и падова служио безмало пола века.

Родио се као најмлађе од деветоро деце, од којих је данас жива још једино Едвардова сестра Џин, када је његов отац Џозеф већ увелико згрнуо грдно богатство које је хтео да преточи у политички капитал, године у којој је победио Ф.Д. Рузвелт, творац Њу дила. То је занимљиво, јер је Едвард Кенеди до краја остао либерал старог, рузвелтовског кова, какве је данас тешко наћи међу Кенедијевом демократском политичком сабраћом.

Многи Американци нису се ни родили када је Едвард Кенеди са свега тридесет година ступио у Сенат и заузео место свог брата Џона који се одатле отиснуо у Белу кућу. О мистичној привлачности Кенедијевих, гламуру и трагедијама које су их пратиле, они су могли да чују само од родитеља. Ако им је овако величанствен испраћај једног сенатора можда деловао чудно, била је то истовремено и прилика да стекну увид у макар делић његове богате заоставштине. Његово службовање у Сенату, где се, за разлику од своје старије браће Џона и Роберта, осећао као код куће, као део велике породице где га нису третирали као најмлађег брата, произвело је преко 2500 законских предлога од којих је бар 600 преточено у закон. У историји Сената дугој преко 200 година само су се двојица његових претходника ту дуже задржала, што му је, уз висок стас и громки глас, те мајсторство у законодавном занату, донело надимак лава међу сенаторима.

УСПОНИ И ПАДОВИ: Захваљујући његовим инстант-биографима, који су протеклих дана дефиловали у специјалним емисијама посвећеним животу и политичкој заоставштини сенатора Кенедија, уврежило се мишљење да се његова сенаторска каријера може поделити на два дела: на први, мрачнији део, који су обележиле породичне трагедије и лични падови, често праћени алкохолном измаглицом, и други, плодоноснији, чији се почетак поистовећује са крајем прве и једине председничке кандидатуре 1980, када се између њега и Џимија Картера водила борба која је по беспоштедности умногоме подсећала на ону која се прошле године водила између Барака Обаме и Хилари Клинтон. Многи ће га касније оптужити да је његова тврдоглавост поделила и ослабила странку и утрла пут Регановој ери. Чињеница је, међутим, да се тада коначно опростио од амбиције коју је њему и његовој браћи утувио отац, родоначелник династије – да постане председник. Његовог брата Џоа је у томе осујетио Други светски рат, Роберта – хици из пиштоља оне јунске ноћи у Лос Анђелесу, када је био надомак номинације, а најмлађег Кенедија – трагичан саобраћајни удес на острву Чипаквидик, држава Масачусетс, само годину дана након погибије јединог преосталог брата. Враћајући се из ноћног провода са младом и неудатом сарадницом, Едвард Кенеди је изгубио контролу над воланом и возило се сурвало у море. Некако је успео да се извуче из аутомобила који је почео да тоне, али је Мери Џо Копекни остала заробљена, иако је, према његовом сведочењу, покушавао да је избави. Кенеди никада није успео да пружи сасвим уверљиву причу о околностима удеса, али је мрљу бацила чињеница да се полицији пријавио много сати касније и то тек након што је пронађен аутомобил са телом младе жене. Масачусетс му је касније опростио, ту је као сенатор побеђивао из избора у изборе, али остатак Америке није никада у мери која би му омогућила несметан пролаз до Беле куће. Намера његовог оца, изречена пре више од педесет година, када није ни слутио да ће непокретан услед можданог удара немоћно посматрати како му убијају још двојицу синова, ипак се остварила. "Џон ће бити председник, Роберт министар правде, а Теди сенатор", изјавио је 1957. Тако је и било, ни мање ни више, и баш тим редом.

Неуспех на изборима Едварда је само ослободио једног породичног терета и омогућио му да се у потпуности посвети борби за "либералну ствар", за већу социјалну правду, којој је био до сржи одан, а дуговечност у сенату омогућила му је да остави дубљег трага него што би то могао као председник. Преко леђа је већ довољно претурио, старао се и о деци своје преминуле браће, од којих је неке сахранио, одржавао је породицу на окупу. Бивша прва дама, његова снаја, овако му се захвалила у једном писму, много година након убиства председника Ј.Ф. Кенедија: "На тебе, најмлађег, безбрижног брата, свалио се терет кога би сваки јунак молио да га поштеде. Болесни родитељи, изгубљена деца, очајне жене. Ти си јунак. Уз твоју љубав, свако може да успе."

ТВОРАЦ ЗАКОНА: Супротно увреженом мишљењу о његовој "двофазној" каријери Едвард Кенеди је у својим раним сенаторским годинама омогућио доношење неких од закона који су заувек изменили лице Америке. Први међу њима био је Закон о грађанским правима који је укинуо расну сегрегацију. Борбу за остварење овог закона посветио је не само Американцима афричког порекла који су, попут његових ирских предака, били грађани другог реда, већ и своме брату, првом председнику који је сегрегацију назвао морално неприхватљивом. Већ наредне године изборио се за измену дискриминаторског закона о емигрантима који је до тада у "обећану земљу" пуштао само беле Европљане, док је онима из Азије било забрањено да се настане у Америци. Тиме није само допринео да се демографска слика Америке заувек измени, већ и да чувени стихови "Дајте ми ваше уморне, ваше бедне, збијене масе што жуде за дахом слободе", исписани на Кипу слободе надомак Менхетна, поред кога су прошли и његови преци, звуче истинитије за милионе придошлица са свих континената. Од почетка па до самог краја био је неуморни адвокат свима којима је била потребна заштита а чији се глас у престоници слабо чуо. "Богатима не треба влада", често је говорио, "влада је потребна да штити оне који другу заштиту немају." Победе је остваривао малим, постепеним корацима. Његовим залагањем основан је Институт за рак, подигнут је минимални износ наднице за рад, побољшана су права жена, милионима деце је обезбеђено здравствено осигурање, а тинејџерима бољи изгледи за наставак школовања... Списак његових достигнућа у Сенату који су саставили његови сарадници протеже се на 50 густо куцаних страна, а и то је, како кажу, сажета верзија. Међу њих се убраја и закон о авио-саобраћају који је драстично појефтинио путовање авионом. Но оно што Едварда Кенедија чини посебним јесте да је као бескомпромисни либерал пре свега био мајстор компромиса у Сенату и да се није либио да тражи и нађе подршку за своје идеје и међу републиканцима, када је хтео да обави неки посао. Један од његове двојице синова изјавио је да је од оца научио да "воли републиканце", од којих је неке освојио шармом и натерао да заволе њега. Када је сазнао да је Едвард тешко болестан, Орин Хачет, републикански сенатор из државе Јуте, и дугогодишњи Кенедијев пријатељ, испевао му је песму.

Потпредседник Џозеф Бајден је након Кенедијеве смрти, коме, по сопственом признању дугује захвалност и за сопствену политичку дуговечност, рекао да Едвард никада није био ситна душа, ни према својим противницима ни према онима којима је помагао. И заиста, број оних којима је живот постао подношљивији, захваљујући његовом неуморном залагању, мери се милионима.

ДОБАР СЕНАТОР: За разлику од браће којима је Сенат служио само као одскочна даска, најмлађи Кенеди се у њему устоличио, користећи говорницу да бескомпромисно брани либералне идеје, и упорно одбијао да се са места шефа сенатског одбора за здравство и школство помери на неки престижнији положај. Његова браћа никада нису имала стрпљење за пипав и дуготрајан процес доношења одлука у овом телу. У кући је Едвард био Теди, млађи брат од кога нико, а најмање његов отац, није имао превелика очекивања. У Сенату су се улоге промениле. Када му се као новајлија у Сенату придружио старији брат Роберт, према анегдоти он му је током једне дуготрајне седнице дотурио цедуљу на којој је писало: "Овако се постаје добар сенатор, треба да ћутим и чекам да на мене дође ред?" "Да", узвратио је кратко Тед. "И колико дуго треба да седим овако док не постанем добар сенатор?", упитао је Роберт. "Колико год је то потребно, Роби", одговорио је Тед.

Едвард Кенеди није доживео да види плод "борбе свог живота", како је назвао борбу за реформу америчког здравственог система, где ће приступ заштити бити "загарантовано право, а не привилегија", како је грмео својевремено за говорницом. Да ли због тога што је и њему самом живот у неколико наврата висио о концу, или што је двоје од његово троје деце преживело рак, тек борба за свеобухватну здравствену заштиту постала је окосница његове сенаторске каријере. Умро је у нади да ће његов бивши штићеник, председник Обама, ову борбу успети да приведе крају, и то је био један од важнијих разлога што се сврстао на Обамину страну током кампање. Упитан давно да ли му је жао што није постао председник, Едвард Кенеди је имао спреман одговор: "Није ми жао што ја нисам постао председник, жао ми је што неко други јесте." То се свакако не односи на Обаму, чији је успон до Беле куће умногоме плод заоставштине Кенедијевих. Едвардова отворена подршка током кампање (на ужас Клинтонових), чиме је развејао сумње које су његови противници ширили о младом сенатору – да није спреман, да је млад и наиван – била је равна политичком катапулту. Да је Кенеди тада на тас противника сенатора из Илиноиса придодао макар и зрно сумње у његове способности, изборни исход би, сва је прилика, био сасвим другачији. Овако, говор који је одржао на конвенцији у Денверу, упркос болести и боловима због изненадног напада бубрега, остао је један од најдирљивијих тренутака целе кампање, јер је то био јавни опроштај од Едварда Мура Кенедија. Нација је тада последњи пут чула његов громки глас и поруку која је ехо давнијих дана: "Посао почиње из почетка, нада се поново рађа, и сан још живи...!"

Обама, који је одржао посмртно слово у цркви у Бостону, у првом обраћању јавности поводом сенаторове смрти је рекао: "Завршило се важно поглавље наше историје. Наша је земља изгубила великог лидера који је од своје пале браће преузео бакљу и постао највећи сенатор нашег доба." Речи сенатора Криса Дода, једног од најближих Кенедијевих пријатеља, можда најбоље описују траг који су иза себе оставила тројица браће Кенеди, који данас почивају на знаменитом гробљу у Арлингтону, где леже многи пали амерички јунаци, одакле се пружа леп поглед на престоницу: "Џон Кенеди је надахнуо нашу Америку. Роберт је поставио изазове пред нашу Америку. Наш Теди је променио Америку."