Седамдесет година од званичног почетка Другог светског рата 1. септембар 1939 - 1. септембар 2009.

Tekст у потпуности преузет са портала
листа "Данас"

Аутор: Боро Солеша, Гордан Бркић
„Крв, зној и сузе“, било је оно што је премијер Винстон Черчил обећао Британцима, свим Европљанима и грађанима света, када је објавио да се Велика Британија од 3. септембра 1939. налази у ратном стању са Немачком, будући да је та земља одбила да се повуче из окупираних делова Пољске (из луке Гдањск, коју је службени Берлин сматрао својом неправедно изгубљеном поморском базом Данцинг), у коју је ушла 1. септембра 1939 године.

Тако да се тај датум рачуна почетком Другог светског рата, који је у суштини започео знатно раније. Некако је управо Черчил био предодређен да то објави свету будући да се радило о политичару и државнику који је имао много веома конкретних искустава у ратовању. Био је у самим врховима британске власти (у функцији лорда Адмиралитета морнарице) у време битке у Галипољу, која је била изузетно крвава, са много жртава. У опозиционим новинама су га називали „крвником од Галипоља“.

Пре него што је изговорио поменуте речи Черчил се прво уверио сам, а онда је уверио и британску јавност да се Немачка не држи међународних закона, посебно потписаног мировног уговора након Првог светског рата, по којем је Рајинска област морала бити потпуно демилитаризована, а немачка морнарица, ваздухопловство и копнена војска у строго контролисаним квотама, како не би била опасност по суседне државе.

Луфтвафе се наоружавао тајно

Пред очима Европе и света Немачка је изводила сасвим нешто друго. Широм земље отварали су се погони који су се службено бавили неком мирнодопском привредном делатношћу, а заправо су биле радионице у којима су се грозничаво производили делови за авионе, бродове, подморнице и тенкове. Британске обавештајне службе су имале информацију да је, пред почетак агресије на Пољску, Луфтвафе, немачко ваздухопловство, било четири до пет пута јаче од британског РАФ-а.

То је Черчил дефинисао као рушење свих норми демократског парламентаризма и његово обраћање у милитаризам, мржњу која није била само политички мотивисана, као на пример између капиталистичких земаља и Савеза совјетских социјалистичких република (СССР) већ се радило о расизму, односу према људима другог порекла, који су према тада владајућим немачким политичарима били испод нивоа аријевца, немачког човека. И не само то, већ су стизале информације о томе да се отварају „чудни“ концентрациони људи у које се одводи све више људи, посебно Јевреја, под изговором да се ради о онима из нижих раса и ретардиранима... Испоставиће се да се радило о највећим „фабрикама смрти“ у историји човечанства.

Треба подсетити да је још 1931. године Јапан извршио инвазију на Кину, прецизније на њену провинцију Манџурију у којој су успоставили марионетску власт на челу са бившим кинеским царем Пу Јием. За многе је заправо већ те године почео Други светски рат. У Немачкој је почетком 1933. године обећавајући решење рекордне незапослености, инфлације и сиромаштва на власт дошла Националсоцијалистичка партија Адолфа Хитлера и успоставила фашистички режим. У темељима тог режима била је расистичка идеја да Немци имају ексклузивно право на животни простор (лебенсраум). Био је то наставак оне идеологије која је још од 1922. године, на нешто другачији начин била владајућа кроз фашистички режим Бенита Мусолинија, који је то ширење животног простора дефинисао као узимање Балкана, читавог Медитерана и Блиског истока. Та идеолошка матрица удаљила је тадашњу службену Италију од старих савезника, Велике Британије и Француске, и гурнула је у загрљај Хитлеровој Немачкој.

Гебелсова и Черчилова „гвоздена завеса“

Пољски парламент Сејм је у пригодној декларацији уочи 70 годишњице од избијања последњег светског сукоба 1. септембра 1939. реаговао речима „у име жртава Другог светског рата позивамо да се посебно поштује историјска истина и не умањује одговорност за драму милиона житеља Европе и света“.

Можда би на овом месту требало подсетити да је творац израза „гвоздена завеса“ Јозеф Гебелс, али га је у језик међународне заједнице увео Винстон Черчил, када је 1946. године након говора у Вестминстер колеџу у Мисурију био гост америчког председника Харија Трумана те изјавио: „Од Шћећина на Балтику и до Трста на Јадранском мору спустила се гвоздена завеса на континент. Иза ове линије се налазе све престонице древних држава централне и источне Европе, Варшава, Берлин, Праг, Будимпешта, Београд, Букурешт и Софија сви ови познати градови и њихово становништво су део територије коју сада морамо звати совјетском интересном сфером“.

На неки начин тим је речима само подсетио на резултате Техеранске конференције, 1. децембра 1943. године и историјског споразума из Јалте, у фебруару 1945. године, када су се кројиле нове мапе света и то не према географским одликама него према политици. Вође тог договора били су председници САД, СССР и Велике Британије, Френклин Рузвелт, Јосиф Висарионович Стаљин и Винстон Черчил који су били главни стратези у стварању новог света. Колико то и данас важи питање је које многи постављају, али зна се да су се тада тројица државника договорила да ће „елиминисати немачки нацизам и милитаризам, натерати Јапан на безусловну предају, успоставити организацију Уједињених нација те су се заклели да ће донети слободу и демократију човечанству“.

Незадовољство Немачке, Италије и Јапана

Узроци Другог светског рата су нешто око чега консензуса међу историчарима нема, али се већина слаже да је у основи била једна глобална ситуација у којој су Немачка, Италија и Јапан сматрали да су закаснили у стварања модерне индустријске производње и с тим у вези богате и утицајне колонијалне државе, какве су биле Велика Британија или Француска. Опет и ти узроци имају своје друге корене и тумачење, при чему се издвајају два фактора и то нерешена државна и национална питања на остацима отоманског, аустроугарског и руског царства, те стварање социјалистичких држава.

Економски фактор је био такође важан, било је то време стварања националних привреда које су се понашале поприлично искључиво, готово на ивици непријатељства, при томе развијајући затворену, протекционистичку структуру.

Када су 1937. Немачка, Италија и Јапан потписали такозвани Антикоминтерна пакт, што је заправо био увод у потписивање Тројног пакта „сила осовина“ Рим - Берлин - Токио, створени су сви предуслови за велики крвави пир људске заједнице.

Најпре су трупе Вермахта умарширале у Аустрију 1938. године као да је то најнормалнија ствар. Читава војна представа била је протумачена као прикључење Аустрије, а сличне су акције биле најављене и за друге европске државе... Прво за чехословачку област Судети где су Немци чинили већину становништва. Тада су Велика Британија и Француска веровале да могу да одрже светски мир па су 30. септембра 1938. године потписали Минхенски споразум којим је Немачкој признато право на Судете. Чехословачка је била изиграна, а на светској се позорници догодио ђаволско-политички преседан, који није задовољио огромне апетите Берлина.