Текст у потпуности преузет са портала листа
"Данас"

Аутор: Др Невен Цветићанин

Наполеон Бонапарта је једном приликом изјавио да је бољи један лав који предводи стотину оваца, неголи једна овца која предводи стотину лавова. И жестоко је омануо у процени. О томе најбоље сведоче његови историјски резултати. Иако је похарачио пола Европе, трајао је кратко и иза себе није оставио било какво наслеђе, већ се његово тобожње „царство“ распало као кула од карата по његовом паду. Све то његову теорију о „лавовима“ и „овцама“ чини сумњивом.

Наиме, суштина је једноставна. Уколико један лав предводи стотину оваца, оне ће се блажене, након што им нестане лава, разбежати свака на своју страну, па од читавог посла неће бити ништа. Насупрот томе, уколико једна овца предводи стотину лавова, они ће, мушки, уколико им такво вођство додија, увек моћи да изаберу једног између себе за предводника, и да крену у нове радне победе.

Дакле, битан је тим, а не појединац. И битно је да је у тиму више „лавова“ неголи „оваца“, јер нико не може да стално побеђује, ма како генијалан био, са војскама од вуне, једнако као што ће, на другој страни, победа бити резервисана за оне који имају у својим редовима појединачно више способних појединаца, који ће се између себе већ некако договорити око вођства.

Претходна прича показује да опстају оне политичке групације и политичке установе које су формиране на квалитету читаве институционалне мреже својих носилаца, а не на било чијој приватној вољи, без обзира на то о каквом се вундеркинду ради. И о томе је много историјских сведочанстава - од римске републике, преко законоправног византијског царства и административне старокинеске царевине, све до савремене британске конституционалне монархије, који, сви одреда, имају много дужи историјски стаж од Наполеоновог „кратког, али слатког“ сновиђења.

Наук из свега тога веома је једноставан, боље је стотину самосвесних лавова неголи стотину бесловесних оваца, па макар овцама на челу био неки суперлав. Личности дођу и прођу, али институције, ако су правилно устројене, могу да трају дуго.

Нажалост, ми у Србији смо увек имали проблем са институционалним начином мишљења, и увек нам је било лакше да верујемо разноразним самопрокламованим месијама, место да имамо поверења у сопствену способност да се целисходно организујемо. Отуда је код нас увек било много „малих Наполеона“, а мало мудрих и разборитих законодаваца, увек много великих вођа, а мало организованих и стабилних политичких групација и одговарајућих политичких институција. На срећу, како то само живот може да уреди, многе велике вође су се заплеле у трице и кучине, баш зато што нису знали да изађу на крај са „мангупима у сопственим редовима“, и што су се више ослањали на своју харизму неголи на промишљену кадровску политику и на организоване институције. Слободан Милошевић није зглајзнуо са власти само због погрешних стратешких одлука у погледу државне политике већ и због читаве полтронске мреже ситних апаратчика који су више служили сопственим џеповима неголи држави. Једнако тако, Вук Драшковић се није нашао испод цензуса само због катастрофалне одлуке да се не прикључи тадашњем ДОС-у, већ првенствено због тога што је, ни крив ни дужан, морао да поплаћа дугове својих разбарушених општинара који су Београдом газдовали попут хајдучке дружине. Коначно, Војислав Коштуница није са власти склизнуо због Косова, као што то многи мисле, већ због тога што је његова странка, уз врло часне изузетке, након 5. октобра постала право уточиште за претходно поменуту полтронску мрежу ситних ловаца у мутном, што ју је коначно коштало поверења грађана, који су видели да је све исто као што је било са јагњећим бригадама и хајдучким дружинама. Заправо, Тито је био последњи који се у нашем политичком животу обрачунавао са „мангупима у нашим редовима“ и који их је држао чврсто и дисциплиновано, док су сви остали потоњи главари били неуобичајено благи према тој полтронској братији, па су је чак и свесрдно мазили и пазили.

Након свега, просто искуство говори да актуелне демократске власти у Србији, уколико желе да обезбеде још један мандат за управљање државом, морају да раскрче ту шуму друштвених паразита и институционалних штеточина и да се обрачунају са „мангупима у сопственим редовима“. Уколико се то не уради, мало ће држави вредети да јој председава најхрабрији и најспособнији „лав“ када ће оне „овце“ испод њега попасти целу државу, па ће након свега остати гола ледина. Последњи је моменат да се зајаше та вишеглава аждаја разуздане и неодговорне администрације, јер ће у противном потпуно подивљати и избацити из седла и најбољег јахача.