Текст у потпуности преузет са портала листа
"Време"

"Не води се рачуна о томе да социјална димензија има и макроекономску улогу – разлог због чега имате социјални систем није само да људи не умиру од глади већ зато што када се уђе у рецесију, држава жели да има људе који троше"

Професор Бечког института за међународне економске студије Владимир Глигоров критички се осврнуо на мере које су најавиле владе држава у региону, како је и било најављено. Међутим, напоменуо је да је одустао од унапред припремљене презентације будући да нико од говорника на скупу није говорио о ефектима кризе на стање на тржишту рада.

"ВРЕМЕ": Зашто сте одустали од презентације?

ВЛАДИМИР ГЛИГОРОВ: Оно што говоре представници влада не полази од чињеница и описа стања, с једне стране, док с друге стране није сасвим јасно који су циљеви и шта се жели постићи. Стога сам прво хтео да говорим о томе, а касније о средствима која би могла да се користе. Ако посматрамо стање на тржишту рада у земљама у региону, оно је врло рђаво – негде је катастрофално, негде мало боље. Ако имате стопу незапослености од 20 до 40 одсто (у Србији је око 20 одсто, у Црној Гори око 11 одсто, у Хрватској око десет одсто, Македонији 35, БиХ скоро 40, на Косову рецимо 45), онда је то рђаво стање.

Стопа запослености у Србији је мала, 50-55 одсто активног становништва, што је у поређењу са Словенијом која има стопу запослености од 75 одсто, огромна разлика. То су две доста лоше карактеристике. Када гледате структуру запослених и незапослених, ситуација је такође рђава – веома је велики број незапослених младих људи и огроман је број трајно незапослених, огроман је број инвалидских, привремених пензионера. Такође, велики је број људи који раде за државу, недовољан је број запослених у привредној делатности, огроман је број запослених у услужном сектору са ниском квалификованошћу итд. Када на то додате ефекте кризе који не могу да буду мали, ви не можете много да урадите ако је привреда у рецесији, иначе би то било науштрб продуктивности и конкурентности привреде. Ако привредна активност падне за пет одсто, грубо речено, онда ће вероватно толико бити изгубљених радних места.

Како би социјалну политику, према вашем мишљењу, држава требало да води у условима светске кризе?

Системи социјалне заштите у Србији су врло слаби, мала су давања за незапослене. Имате рђаво стање у свим сегментима социјалне заштите: заштита деце, мајки, старих, инвалида – није се водило рачуна о социјалној димензији. Такође, велике су регионалне разлике између југа Србије и Београда, па на то дођу мањине, разлике међу половима – у неким крајевима земље стопа запослености жена је изузетно мала, на Косову се о томе практично не може ни говорити. У Македонији је стопа запослености жена релативно мала, као и у Србији, где је текстилна индустрија пропала.

У том контексту треба постављати циљеве – шта се жели постићи, којим средствима и које ће институције спроводити те циљеве: министарства, цивилни сектор, социјални дијалог и сви други политички, социјални и привредни актери. Ако хоћете да сачувате радна места, морате да водите рачуна о томе да тренутно због кризе нема тражње – послодавац не може да нађе купца за своју робу и не може да плаћа запослене. Поставља се питање који је смисао да држава то субвенционише.

Размишља се краткорочно и попуњавају се рупе. Ако пођете од тога да су средства која се троше за ублажавање кризе јако мала, јасно је да се улаже тамо где би могло да буде неких социјалних проблема. Не води се рачуна о томе да социјална димензија има и макроекономску улогу – разлог због чега имате социјални систем није само да људи не умиру од глади већ зато што када се уђе у рецесију, држава жели да има људе који троше. Жели да сачува њихову потрошњу, јер са макроекономске тачке гледишта ти купци су потребни произвођачима. То је стабилизациона функција, такозвани аутоматски стабилизатори због којих сте направили социјални систем, а не само због социјалне емпатије. Макроекономска стабилност не може да се очува ако имате гомилу људи који немају шта да купе и шта да потроше.

Шта је решење, која су средства за излазак из кризе?

Много је боље спроводити активну политику запошљавања на тржишту рада, односно улагати у квалификованост. Ако људи данас немају посла, не значи да га неће имати сутра и стога је важно сачувати њихову квалификованост и социјално достојанство. То се може постићи тако што ће се они укључити у процесе преквалификовања. На неки начин, то је инвестиција – друштво је заинтересовано да не изгуби структуру квалификованих људи, јер треба живети и после кризе и бити конкурентан.

Важније је улагати у људски капитал него у радна места где посла нема. Деведесетих година Слободан Милошевић је увео забрану отпуштања радника, без обзира на то да ли они добијају плату или не; радници су били везани за неко радно место и чекали да се нешто промени, а једино што се дешава јесте да они старе и губе на квалификованости. То је један од разлога зашто у региону постоји огроман број пензионера и старих за којима не постоји тражња на тржишту рада. То је изгубљена генерација. Да ли ви желите да створите још једну такву?

Како ће изгледати привреда земаља у региону кад прође криза?

Србија и друге земље у региону су мале, да бисте имали ваљан привредни раст и развој морате да имате значајну конкурентност у иностранству. Морате да извозите пуно, јер локално тржиште има своја ограничења. Потребне су оне мере које обезбеђују сутрашњу конкурентност: бољи пословни амбијент, боље институције, инфраструктуру и бољи људски капитал. За земље које су у ЕУ, као што је Словенија, један део тих одлука доноси се у Бриселу, па ви можете да делегирате нешто од тих проблема тамо где се размишља о агрегатној тражњи у ЕУ. Био сам прекјуче у Бриселу где се разговарало о томе шта треба урадити да ЕУ буде конкурентна 2020. године. Значи, Брисел размишља, не мора Љубљана. Ви сте изван тога, морате сами да размишљате о томе. Постоји и филозофски проблем, који тип социјалне структуре желите да имате и у том смислу прича о социјалном дијалогу има смисла.

Обесхрабрили сте поједине учеснике конференције који и даље припремају терен за долазак страних инвестиција.

Није реално очекивати да ће се оно време вратити, бар на средњи рок. Тешко је очекивати оно обиље новца и агресивност страних улагања. Услови су такви да ће се финансијски сектор сузити, а поред тога опоравак агрегатне стране неће бити тако брз. Посебно то није реално очекивати у земљама које су остале изван ЕУ, будући да је у Србији процес интеграције тек на почетку. Једно питање се стално поставља и има привредне последице – зашто регионална заједничка воља и сарадња не постоје, као ни разумевање и заједнички наступ? Србија има рђаву институционалну структуру, лошу физичку инфраструктуру, лоше социјалне и друге индикаторе и мало тржиште. Један од разлога зашто је страни капитал дошао, поред остварења профита, јесте што су људи рачунали с тим да ће читав овај простор релативно брзо ићи ка ЕУ.

Постоји бојазан да ће процеси интеграције земаља у региону бити успорени или заустављени због кризе. Какво је ваше мишљење?

Неће бити заустављени, напротив. Комисија је заинтересована за интеграције, док земље чланице тренутно имају паметнија посла. Када некоме из земаља чланица сада говорите о интеграцији Србије у ЕУ, не можете да заокупите њихову пажњу јер је то перспектива од десет година. Али, оне нису релевантне. Комисија је нешто друго, она на томе мора да ради. Црна Гора је уложила велики напор да убеди и себе и комисију, и тај процес функционише. Имате супротан процес у Македонији, која није у стању да убеди ни себе ни Комисију, тај процес стоји и пре и после кризе. Иста ствар је и са Хрватском која је мислила да је скоро важније ЕУ да она уђе у заједницу, него обрнуто. У једном тренутку су схватили да то није баш тако и да морају да се договоре са Словенцима како ће заједно живети.

Уколико бисте омогућити Комисији да разуме да иницијатива за европске интеграције у Србији има изгледа на успех, то би било добро за комисију и за вас. Када дођете на дневни ред, боље да будете спремни. Све те приче о заустављању процеса због кризе су само приче. Нема никаквог застоја будући да се ништа не креће.

Докле ће трајати криза?

Просечно криза траје око две године, када се узму у обзир најгоре и најблаже кризе у разним деловима света. Ова криза има елементе изузетности, не може се лако поредити са другим кризама, осим са великом кризом тридесетих година. Питање је како рачунате почетак кризе – август 2007. или септембар 2008. Ако рачунамо да је крах почео у септембру-октобру прошле године, онда имамо пред собом још годину дана. С друге стране, никад није била оволика концентрација воље и активности разних институција да се томе супротставе. Ова количина активности, новца и мера је без преседана, тако да не можемо да знамо који ће бити њихов утицај. У Америци се ствара утисак да је дно близу, после чега је само питање брзине опоравка. Америчка администрација, за разлику од других, размишља средњорочно и планира предузимање мера које ће им у наредних три до пет година обезбедити јачање и конкурентност. ЕУ размишља на нивоу Брисела, планови се праве и у Кини, док ови други чекају да виде како ће се ствари одвијати.

Проблем на Балкану, осим можда у Бугарској и Румунији које су у ЕУ, јесте што ће земље ући у период стагнације, као осамдесетих година. Када дође плима, није извесно да ће сви бродови почети да пливају, неки можда остану насукани.