Текст у потпуности преузет са портала листа
"Време"

Ћерка пароха, а физичарка, функционерка комунистичке омладине, а потом министарка из редова демохришћана, Меркелова никада није откривала карте. У ЦДУ-у ју је протежирао лично "канцелар ујединитељ" Хелмут Кол. Дошла је директно на партијски врх прескачући хијерархију, да би потом практично измислила скупове партијске базе који су јој бездушно давали подршку

пише: Андреј Ивањи

Већ скоро четири године Ангела Меркел (55) је шефица немачке владе. А многи се и даље питају: ко је заправо ова жена? Како ли је само успела да се попне на сам врх? Како јој је као потпуној аутсајдерки пошло за руком прво да истисне конкуренцију и дође на чело Хришћанско-демократске Партије (ЦДУ), а потом да убеди већину Немаца да баш она треба да буде прва канцеларка Немачке и самим тим најмоћнија жена на свету?

Одговор је: Њена снага крије се управо у њеним слабостима. Све због чега је нису схватали озбиљно, због чега су је потцењивали и исмевали, она је успела да преокрене у своју корист.

ЈЕЗИК ЗА ЗУБИМА : Одрасла је у граду Темплин, студирала и докторирала физику на Универзитету "Карл Маркс" у Лајпцигу, радила у Централном институту за физичку хемију Академије наука Немачке Демократске Републике (НДР), иза гвоздене завесе, у политичком систему, од кога је тврђи у источном блоку био само онај у Румунији. У земљи свемоћне обавештајне службе Штази, тајних камера и микрофона, она је научила како да се пробија кроз државну и партијску хијерархију, а да се ни за кога превише не везује, да слуша, посматра и држи језик за зубима. Навика злата вредна, која јој је ишла у корист када је после пада Берлинског зида упала у ЦДУ, партијске игре, разноразне сукобе интереса и фракционашке борбе, много отвореније, али потпуно безопасне, у поређењу са источном Немачком, где је нека грешка у корацима могла да се плати главом.

Ангела је била добра и вредна пионирка, чланица Слободне немачке омладине (ФДЈ, Фреие Детсцхе Југенд ), , неке врсте источнонемачког СКОЈ-а, а касније чланица окружног руководства и секретарка за агитацију и пропаганду. То је некако ишло у рок службе добрих источнонемачких омладинаца. Док је пропагирала комунизам источнонемачког типа, у коме се сматрало да је Вартбург заправо бољи аутомобил од Мерцедеса зато што се при његовој производњи не експлоатише радничка класа, није ни сањала да ће јој то искуство користити за агитацију социјалне тржишне привреде демохришћанског типа у уједињеној Немачкој. Ипак, ништа негативно њени противници о њој нису могли да ископају из тог доба.

ПРОТИНА КЋИ : Можда и зато што је као протина кћи, то јест пароха лутеранске цркве, од оца научила како протестантска заједница може да критикује комунистички режим НДР-а, а да њеног свештеника, господина Корста Каснера, тајне службе ипак сматрају "прогресивним елементом". Његова породица могла је да путује на Запад, што је у НДР била врхунска привилегија.

Ћерка пароха, а физичарка, функционерка комунистичке омладине, а потом министарка из редова демохришћана, Меркелова никада није откривала карте. У ЦДУ-у ју је протежирао лично "канцелар ујединитељ" Хелмут Кол, па су је чак звали "Колова девојчица". Дошла је директно на партијски врх прескачући хијерархију, да би потом практично измислила скупове партијске базе који су јој бездушно давали подршку.

ПОХОД НА ВЛАСТ : Колова девојчица је као паметна Немица са Истока држала језик за зубима, ћутала, учила и чекала. Максимално је искористила што је Колу био потребан неко из Источне Немачке, како би после уједињења показао да су сви сједињени Немци равноправни, па ако је још приде и млада жена, утолико боље. Немачки медији пишу, да није Кол приметио Меркелову, већ да ју је на њену иницијативу неко упознао са њим, а она своју шансу искористила шармирајући канцелара. Као што је искористила и шансу када су се у једном тренутку све коцкице сложиле да из прикрајка крене у поход на власт.

Данас кажу да Меркелова има изражен инстинкт за моћ и власт. То се није наслућивало када ју је Кол поставио за министарку за жене и омладину. Радила је вредно и није правила никакве грешке. Након избора 1994. Кол је Меркелову, која се осим привржености свом шефу није истицала ничим другим, овога пута поставио за министарку за заштиту природе и безбедност нуклеарних реактора. Није био важан ресор, важно је било да је Меркелова била већ у другој влади. И да се знало да иза ње стоји Хелмут Кол. Али свемоћни канцелар ујединитељ, један од легендарних политичара Немачке, почео је да прави грешку за грешком.

На крају се спотакао о аферу са новчаним прилозима за партију. Примао је милионске суме, тајно, кеш у руке, делио их по сопственом нахођењу, што није било само противзаконито, већ и мимо партијских правила. Кол је завршио на суду, одбијао да ода ко му је дао новац, јер је дао "часну реч". Да би платио милионску новчану казну морао је да затражи аконтацију за аутобиографију, коју је тек требало да напише.

После Коловог повлачења његов краткорочни наследник на челу ЦДУ-а Волфганг Шојбле поставио је Меркелову за генералну секретарку партије. То је требало да симболише нови почетак за ЦДУ. Сматрало се да је то била Колова жеља. Хтео је да његов човек, то јест жена, буде у самом врху партијских структура, неко кога је он измислио, протежирао, ко је дужан само њему, ко није био оптерећен партијским махинацијама и везама из прошлости и преко кога ће из сенке моћи да води партију. Меркелова је била идеалан кандидат.

Због бруке око прилога за партију Кол је морао да се одрекне доживотног почасног председавања партијом. У то време и председавајући ЦДУ-а Шојбле уплео се у аферу око донације од 100.000 марака једног лобисте произвођача оружја. Дао је оставку на место шефа фракције, а било је јасно да ће морати да се одрекне и функције председавајућег. Наједном, Меркелова је угледала своју историјску шансу.

Меркелова је једног дана седала за столом са својом шефицом кабинета и представницом за медије, пише немачки недељник "Шпигл". Ситуација у ЦДУ-у је озбиљна, због афера око сумњивих донација партија се налази у највећој кризи од оснивања. Три жене дуго причају и кроје план од кога се и саме плаше. Осећају се помало као гангстери који ће опљачкати трезор Енглеске банке: то је лудило, али ипак ће покушати. Пут до председавања ЦДУ-у је отворен. Али зашто се ту зауставити. Први пут се изговара реч: канцеларка. Прва жена на челу немачке владе.

"Партија сада мора да научи самостално да хода, мора да има у себе толико поверења да се и без старог војничког коња (како је Кол себе називао) ухвати у коштац са политичким противником, мора као неко у пубертету да се одвоји од старе куће и да крене сопственим путем", написала је Меркелова тада у дневним новинама "Франкфуртер алгемајне цајтунг". Колова девојчица се хладнокрвно, без икаквих емоција дистанцирала од свог ментора. 2000. године постаје председавајућа ЦДУ-а, а 2005. прва канцеларка Немачке.

У међувремену, помрсила је конце многим демохришћанима који су мислили да ће лако одстранити политички неискусну жену са истока Немачке када једном заврши реконструкцију и чишћење партије. Потценили су је. И не без разлога. Јер млада жена није се калила у омладинским структурама ЦДУ-а, није успела да изгради систем веза, тако потребан за напредовање у партијским структурама и одржавање на власти и није ни издалека имала лежеран и елегантан наступ пред медијима, својствен успешним западним политичарима. Али је имала изразити политички инстинкт и тактичке способности. Како је сама рекла: "Ми из источне Немачке умели смо да се аранжирамо са властима, а да им се нисмо тотално препуштали."

ПРВИ КОРАЦИ : Откад је баталила академску каријеру и почела да се бави политиком, Меркелова је стриктно водила рачуна да свој приватни живот држи по страни. За време студија заљубила се у колегу Улриха Меркела, чије је презиме задржала и када се по други пут удала, овога пута за хемичара Јоахима Зауера, који се ретко појављује у јавности. Тек после пада Берлинског зида, што је био увод у уједињење Немачке, први пут се заинтересовала за политику. Прикључила се грађанском Демократском покрету (ДА), који је на првим слободним изборима доживео катастрофу. Политички таленат показала је, када је учествовала у интеграцији ДА у ЦДУ Хелмута Кола. На основу свог искуства са пропагандом комунистичке омладине постаје портпаролка последње владе НДР-а која је завршила уједињење Немачке. На првим изборима уједињене Немачке у свом изборном округу на листи ЦДУ-а осваја 48,5 одсто гласова и улази у парламент. Са те позиције почиње њен вртоглави успон.

И после свега, када се Немачка поново налази у изборној години, и даље некако није сасвим јасно откуд Меркелова на челу владе. Њен политички лајтмотив гласи: "Не ради се ни мање, ни више, него да у потпуно другачијим условима, у временима нових изазова, потврдимо наше вредности, а то су нова социјална тржишна привреда и демократија." Лепо. Али не баш ни нарочито оригинално. Појам социјалне тржишне привреде користио је још Лудвиг Ерхард, канцелар Немачке шездесетих година из редова ЦДУ-а. Ни њен говор у Бундестагу, парламенту, пред изборе 1995. није био нешто што се већ није чуло: "Морамо да се одбранимо од популистичких аргумената сваке врсте. Могу само да кажем, да морате да схватите, да је наш заједнички задатак да грађани поново стекну поверење у политику. То не може само једна партија, то можемо да остваримо само сви заједно."

ШЕФИЦА : Меркелова је на челу владе велике коалиције ЦДУ-а и Социјалдемократске партије Немачке (СПД). И критике на њен рачун постају све гласније. У њеној сопственој партији говоре о хладној опортунистици која се бескрупулозно пробила до врха, која гази преко мртвих, придошлици са стране, која нема никаквих емоционалних веза са партијом. Као неко, ко је искуства стицао у комунистичкој диктатури и није имао везе са немачким привредним чудом, њени погледи на Немачку се разликују од многих суграђана. На западу земље и даље је многи посматрају као странкињу.

У јеку економске кризе популарност јој драстично опада. Ни њено изненађујуће прозивање папе, пошто је овај у окриље цркве поново примио свештенике екскомунициране због негирања холокауста, ни њени добри наступи на разноразним привредним састанцима на врху, нису јој поправили рејтинг. Критичари кажу да су њени наступи и сувише хладни, прорачунати, да политика није физика, да је људима у тешким временима потребно да препознају саосећајност политичара.

Немачке новине "Велт" замерају Меркеловој да од обећаних реформи није спровела ништа у дело. А писац Роберт Менасе у "Цајту" пише поводом првих стотину дана владе: Меркелова је испунила унутрашња политичка очекивања, тако што их систематски није испуњавала. Веома брзо било је јасно, да све неће бити тако црно, као што су се многи прибојавали, али да неће бити ни како су се неки надали да ће да буде. Пошто је то, чему се неки надају, идентично са оним, чега се многи прибојавају, неки је средњи резултат у сваком случају довољно користан за једне, али и разлог за олакшање за друге, што значи, да Меркелова додуше није испунила ишчекивања, али је некако успела све да задовољи. Све до удара економске кризе ту се ништа није променило.

Али сада од Меркелове траже да покаже своју праву величину, ако је има. Од правог мајстора двосмислених изјава, сада се очекује да даје крајње конкретне предлоге. Све у своје време, као да поручује Меркелова, док криза угрожава радна места, рејтинг ЦДУ-а опада, а владајућа коалиција пуца по свим шавовима.

ЦДУ и СПД ни око чега више не могу да се договоре. Док СПД тражи да држава спасава немачки Опел, ЦДУ се противи и чека неког инвеститора да спасава ћерку Џенерал моторса. Социјалдемократе су блокирале приватизацију железнице, што упркос финансијској кризи траже демохришћани. Нису успели да се договоре ни око реформе завода за запошљавање, а ЦДУ замера министру финансија из редова СПД-а, што "преоштро" напада Швајцарску због очувања банкарске тајне. Чак се спомињу и превремени избори који би уместо на јесен могли да се одрже 7. јуна када се бира и Европски парламент.

Као што рече један немачки новинар, Меркелова је имала предивне три године: привреду која цвета, потчињеног коалиционог партнера и више него добру међународну констелацију. Реформе није спровела, буџет није довољно санирала, а у јеку кризе ради оно што најбоље уме – вози на виђено. У, за привреду, непредвидивим временима то и није тако лоше. Само што сада није аутсајдер који може да изненади фаворите, већ је шефица владе од које се траже решења и одговори. Ако до предстојећих избора не буде научила да шармира медије, неће јој помоћи ни Барбика, која се, направљена по њеном лику, продаје у Немачкој.