Текст у потпуности преузет са портала листа
"Политика"

Ретко који сликар се у толикој мери везује за један град и његов идентитет као овај славни француски уметник

Тулуз-Лотрек: Госпођица Ча-У-Ка-О из серије „Оне”, 1896, литографија...

Специјално за „Политику”
Линц – Тачно на стогодишњицу прве самосталне изложбе Анрија де Тулуз-Лотрека у Аустрији, у Државној галерији Линца отворена је ретроспектива „Интиман поглед”, посвећена великом француском сликару који је допринео утемељењу модерне уметности у Европи. Седамдесет графика и уља на платну део су приче о Лотрековом социјалном миљеу, инспирацији за ремек-дела која су га прославила широм света, подељене око тема: Племићки живот на селу, Породица и Пријатељи и живот у великом граду.

Уз живо извођење шансона и продају француских ђаконија у импровизованом бистроу испред музеја, званично је почела једна од најинтересантнијих манифестација насталих у склопу културног програма за Линц 09. Посетиоци стрпљиво, у редовима од по неколико стотина метара, чекају да бесплатно погледају радове који откривају покоју непознаницу из живота Тулуз-Лотрека.

Анри де Тулуз-Лотрек (1864-1901) рођен је у грофовској породици која је живела у замку Боск у Жирондуу, близу Нарбоне. Од рођења је патио од болести костију, вероватно изазване инцестуозним браком својих родитеља који су били брат и сестра од тетке. У четрнаестој години, Анријево стање се погоршало када је, при паду са коња, сломио бутну кост. Неколико ситнијих повреда којима ће подлећи у неколико наредних година оставиће га богаљем, болно отуђеним од своје захтевне средине.

Ова лична несрећа допринеће спонтаном откривању уметничког талента – током неколико месеци када је везан за кревет, Лотрек почиње да црта, а затим и да слика. Пре одласка у Париз (1882), ствара уља на платну од којих се на овој изложби, између осталих, могу видети „Запрега са једним коњем” (1880), „Јахач са кученцетом” (1879), „Џокеји” (1882), „Јахачица у пратњи каваљера” (1880) и „Млади Рути у Селејрану” (1882). Откривање чари француске престонице, већ у најранијим студентским данима проведеним у радионици Леона Бонаа, Лотрека оставља без даха. Ретко који сликар се у толикој мери везује за један град и његов идентитет као Тулуз-Лотрек чије се сликарство не може замислити без Париза. Његова блискост са обичним људима и познавање декадентног живота у париским борделима с краја деветнаестог века, љубопитљиви поглед иза кабаретске и циркуске позорнице, његови емпиријски портрети ласцивног забављачког миљеа без осуде и критике, постали су обележје његовог, топлином обојеног, сликарства. Код Тулуз-Лотрека, граница између приватног и јавног живота се губи, а жеља да отпаднике друштва прикаже бићима вредним поштовања је пламтећа.

„Трупа госпођице Еглантин”, 1896, литографија

Чак и у демаскирању беде и усамљености, Тулуз-Лотрек се труди да у људима пронађе трачак племенитости. У његовим сликама из будоара, од којих су неке показане на изложби уз Линцу, жене и забава играју централну улогу.Његов приказ париских социјалних прилика, како сјаја, тако и беде „Бел епок” , под утицајем је невероватне подвојености уметника који је познавао богатство а који је, временом, заволео сиромаштво. „Проститутка” (1888) која, наслоњена на зид, чека потенцијалну муштерију, гости „У бару” (1887), „Кловн” (1886) пред наступ или играчице „Балета папа Кризантем” (1892), ухваћени су у својим типичним дневним активностима, скицирани брзим, страственим потезима. Директност насталих слика може се поредити са статичним фокусом камере пионира видео уметности 1970-их година.

Тулуз-Лотрек креира плакат за етаблисман „Мулен руж” (1891) који га преко ноћи чини познатим у читавом Паризу. Неколико година касније, захваљујући Лотрековом уздизању плаката у ранг уметничких дела, Алфонс Муха ће постићи популарност својим графичким решењима плаката за представе са Саром Бернар. Даље маркетиншке наруџбе овог типа, због Лотрековог фокуса на уметнике а не на сам Мулен руж, учиниће да глумци Аристид Бриан, Луиз Вебер и Ивет Жилбер постану велике звезде париске позорнице.

О сликарским узорима Тулуз-Лотрека се дâ дуго дискутовати. Недодирнут импресионизмом и пејзажом, већ толико омиљеним и обрађиваним на све стране, он се води сопственим поривима и интересовањима који у себи носе одлике барока, натурализма, јапанских дрвореза у боји, сликарства Едгара Дегаа, Пола Гогена и раног експресионизма. Неколико година по доласку у Париз, Лотрек се окреће литографији у боји коју ће усавршити и захваљујући којој настаје његова чувена серија женских портрета „Оне” (1896).

Изложба траје до 7. јуна.
Марина Бауер
[објављено: 24/03/2009]