| |
 |
Четником по квислингу |
 |
Текст у потпуности преузет са портала листа
"Време"
Tатјана Tагиров
У сусједној нам се Хрватској никако није могло догодити да у судском поступку буде рехабилитиран, на примјер, Алојзије Степинац – о "углављеним" ратним злочинцима попут поглавника Анте Павелића (никад процесуираног) и Андрије Артуковића (осуђеног у другој половини осамдесетих на 20 година затвора) да и не говоримо; та држава, наиме, никад није донијела закон о рехабилитацији, већ је Степинца и још неке сваке кривње за судјеловање у догађањима у оном рату ослободила саборским декларацијама, без отварања било каквог судског поступка.
Исто то је у Хрватској примјењено и на Андрију Хебранга, некадашњег високог државног и комунистичког руководиоца, жртву монтираног политичког прогона који је – у до данас неразјашњеним околностима – убијен у Србији, наводно средином 1949. године. Хрватска држава његову је невиност потврдила тек декларацијом усвојеном у парламенту, док је Србија недавно о томе донијела и судску одлуку. Окружни суд у Београду је, поводом захтјева којега је поднио Хебрангов син Бранко из Загреба, усвојио захтјев за рехабилитацију и у рјешењу констатирао да је Андрија Хебранг био "жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога".
ЗАКОН: Та се одлука темељи на Закону о рехабилитацији из априла 2006. који у тек девет чланова регулира материју; за све остало судство се морало снаћи само. Данашња практична ситуација је ова: поводом захтјева за рехабилитацију одлучују окружни судови (овисно о адреси подносиоца захтјева или мјеста гдје је извршен прогон или неправда) у вијећима од три суца, једног кривично-правне, другог грађанско-правне и трећег управно-правне материје, што је логично: нису сви који су неправедно прогоњени били жртве на основу судских пресуда и само у кривичним поступцима. Пред окружна вијећа долазе предмети особа које су без судске или административне одлуке, или таквом одлуком, лишена из политичких или идеолошких разлога: живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања Закона о рехабилитацији на снагу (члан 1 Закона), а које су имале пребивалиште на територију Републике Србије. Још се, у члану 7, каже да Министарство надлежно за правосуђе по службеној дужности објављује имена и податке о рехабилитираним лицима у "Службеном гласнику Републике Србије", сваког мјесеца, а и 8. члан каже да ће се "право на накнаду штете и право на повраћај конфисковане имовине рехабилитованог лица уредити посебним законом".
До данас је пред окружне судове у Србији стигло више од 1200 захтјева за рехабилитацију, од којих је већина прихваћена. Према подацима Министарства правде Србије, кад је ријеч о 8. члану Закона, уз рехабилитиране иде и накнада штете и поврат одузете имовине у претпостављеној вриједности од око милијарду еура. То ће се, ипак, ријешити "посебним законима" које још немамо: из садашње перспективе слиједе тек нови приједлози, измјене и допуне овог закона о рехабилитацији и посве новог закона о реституцији, с којима би се требало отклонити сви проблеми садашњих рјешења, донесених због политичких разлога и нејасних у свему.
Нејасноћа је у првом реду кад ће суд, унутар својих малобројних одредби о доказима и подносиоцима, уопће моћи одбити захтјев за рехабилитацију. Ивана Рамић, портпаролка Окружног суда у Београду, за "Време" каже да ће суд одбити захтјев за рехабилитацију "када током поступка утврди да лице чија се рехабилитација тражи није лишено живота, слободе или другог права из политичких и идеолошких разлога". "Значи, да би захтев за рехабилитацију био усвојен потребно је да суд утврди да је лице судском или административном одлуком, или без такве одлуке, лишено живота или слободе или неког другог права из политичких или идеолошких разлога и то у периоду од 6. априла 1941. године, па до дана ступања на снагу овог закона, 25. априла 2006. године."
Већ у мају 2006. појавили су се проблеми у примјени тог закона, а у насталом препуцавању између Врховног суда Србије и тадашњег министра правде Зорана Стојковића чије је Министарство саопћило да својим дилемама "сам (Врховни) суд не доприноси повећању свог угледа"; проблем је био у томе што у Закону о рехабилитацији нема одредби о томе у којем ће се поступку уопће рјешавати ти захтјеви, као и низу до данас неријешених ствари, на примјер оне о враћању конфисциране имовине насљедницима рехабилитираних.
ПОСТУПАК: Конкретно, у Врховном суду Србије (ВСС) тада се појавила идеја да се надлежним органима – Влади, Министарству правде и Скупштини Србије – упути захтјев да по хитном поступку произведу допуне Закона о рехабилитацији којима ће, између осталога, бити регулирана правила поступка за одлучивање по захтјевима грађана. Врховни суд тад је одложио доношење одлуке о упућивању Закона о рехабилитацији на оцјену уставности, али није било јединственог става о томе да ли је поступак за рехабилитацију (у процесном смислу) једностраначки или двостраначки. Онда је једногласно одлучено да Грађанско одељење ВСС-а у што краћем року треба заузети правно схваћање да ли ће се у поступак укључивати и супротна страна, држава, односно да ли ће се у поступак позивати правобранилац. И на крају, ВСС је донио одлуку да ће се у поступку рехабилитације примјењивати ванпарнични поступак.
Зашто ванпарнични, а не парнични? Парнични поступак је "ригорозан, релативно униформан, снабдјевен јасним процесним иструментима за правилно утврђивање чињеница и закониту примјену права", писао је легендарни професор грађанског права Синиша Трива. "Насупрот томе, за претежан број изванпарничних поступака карактеристична је еластичност процесних института, па одатле и већа могућност прилагођавања специфичним грађанско-правним материјама о којима се у тим поступцима одлучује", каже Трива. Односно, у парничном поступку суд је везан легалним формама поступања и правилима за мериторно одлучивање, док је у изванпарничном поступку одлучивање о свим тим питањима често препуштено дискреционој одлуци суда (да не буде забуне, изванпарнични поступак се примјењује у многим подручјима, статусним и имовинско-правним и другим односима, од поступка за проглашење несталих особа и проглашења смрти, одузимања и враћања пословне способности, враћања и одузимања родитељских права, давања дозволе за брак итд.).
Тако су наши окружни судови, мишљењем Врховног суда Србије (изнуђеном љеношћу законодавца), кренули у изванпарничне поступке: ту нема заступника државе, могуће је лабаво оцјењивати доказе (у смислу да захтјев за рехабилитацију, ако његов подносилац није у могућности да поднесе доказе о оправданости захтјева, мора поднијети "опис прогона или насиља са подацима који могу послужити за ближу идентификацију жртве и догађаја"), а одбити га је могуће тек онда кад се "током поступка утврди да лице чија се рехабилитација тражи није лишено живота, слободе или другог права из политичких и идеолошких разлога".
Професор Правног факултета Јовица Тркуља у једном свом тексту (часопис "Херетицус") говори о томе да је у правном савладавању ауторитарне прошлости један од важних корака рехабилитација политичких осуђеника и кажњеника, који је често врло тежак и болан јер су у прошлости многи људи били осуђивани мимо важећих правних норми или на основу непримјерених и нецивилизацијских прописа. Наш закон, нажалост – и за разлику од других држава – није био праћен доношењем неопходних пратећих закона, попут оних реституцијских или о отварању досијеа – констатира Тркуља и износи најважније замјерке правних стручњака: да је њиме уређена само правна рехабилитација у ширем смислу (укидање осуде, односно казне жртава политике репресије), да није одредио врсту поступка (учинио је то тек Врховни суд Србије), да се рехабилитација може захтијевати не само за период ауторитарне власти него и од пресуда донесених до априла 2006. године, да се могу рехабилитирати само жртве које су "имале пребивалиште на територији Републике Србије, успркос чињеници да место пребивалишта у негдашњој заједничкој земљи (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ) није имало никакав значај", да по Закону "свако заинтересовано физичко или правно лице може да захтева туђу рехабилитацију", што ће рећи и против воље жртве, што је апсурдно јер је рехабилитација право а не нешто што се може наметнути жртви... Другим ријечима, тврди Тркуља, Закон омогућује рехабилитацију и против воље жртве као и објављивање њеног имена и података противно праву на приватност.
ПРАВНА НЕСИГУРНОСТ: Уз то, Закон пати од "безобалних појмова и посве неодређених кључних категорија, чиме је угрожена елементарна правна сигурност и отворен простор за утицај политике на правно одлучивање", а умјесто очекиване правде, он је донио правну несигурност и протууставност, закључује Тркуља.
Окружни суд у Београду на својој интернет страници износи податке њиховог одјела за рехабилитацију: да је од доношења Закона до тренутка објављивања података поднесено укупно 624 захтјева за рехабилитацију, од чега је 163 ријешено: 87 је усвојено, а преосталих 76 је ријешено на други начин ("спајање, одбијање, повлачење, ненадлежност"). Највећи број захтјева – а ту статистику можемо узети као правило – поднесен је без попратне документације и доказа о основаности захтјева, па их суд – ако је могуће – прикупља по службеној дужности. У том смислу, каже Окружни суд у Београду, најчешће се обраћа Безбедносно-информативној агенцији, Архиву Србије и Војном архиву, што све утјече на дужину трајања поступка. "Активнија улога подносиоца захтева, односно подношење, уз захтев, свих релевантних докумената и доказа, нешто је што би олакшало и убрзало поступак одлучивања по захтеву", каже се у анализи тог суда, те се додаје да је међу поднесеним захтјевима највише оних којима се тражи рехабилитација особа осуђених као присталице Информбироа (1948), или због сурадње с окупатором и особа које су, непосредно по завршетку Другог свјетског рата, без судске одлуке лишене живота. "Приликом одлучивања о поднетом захтеву суд не преиспитује судске одлуке, јер поступак не иде за тим да се утврди да ли је неко лице учинило кривично дело за које му је суђено. У поступку рехабилитације утврђује се да ли је до прогона или неправде дошло из политичких или идеолошких разлога, а то није увек праћено судском одлуком", стоји на сајту Окружног суда у Београду – и то је суштина...
Закон по којем судови данас морају поступати ништа није ријешио, нити поступак, нити кога треба рехабилитирати, а кога не: исти су они који су осуђени због ратних злочина и колаборације, с онима који су стрељани без икакве одлуке и образложења. Има обећања за нова законска рјешења, али она неће поправити штету од садашње ситуације у којој су и они – не само ми – исти; без обзира на то јесмо ли криминалци, четници и ратни злочинци, пратиоци њихови или тек несретни суграђани или сувременици. Или насљедници. Или, како је то рекла хисторичарка Бранка Прпа, није спорно да све жртве имају право на рехабилитацију, али је спорно да се кроз овакав Закон "на мала врата" уведе рехабилитација колаборациониста, односно Недића и Љотића.
Коме још није јасно, нека се сјети Павелића и Артуковића с почетка ове приче. |
| Случај Борислава Пекића |
 |
Окружни суд у Београду 17. децембра 2007. донио је одлуку којом се утврђује да су пресуда Окружног суда у Београду К.бр.147/49 од 14. 5. 1949. године и пресуда Врховног суда Србије Кж.бр.600/49 од 20.07.1949. године
ништаве од тренутка њиховог доношења
и да су ништаве све њихове правне
|
посљедице, укључујући и казну конфискације имовине, а рехабилитирани Борислав Пекић сматра се неосуђиваним.
Тада свршени гимназијалац, Пекић је ухапшен као студент 1948. због организирања Савеза демократске омладине Југославије, чији је био политички секретар. Након истраге која је трајала само шест мјесеци, проведеној без адвоката, осуђен је у Београду 14. маја 1949. на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од десет година и са губитком грађанских права и конфискацијом имовине. Након жалбе јавног тужиоца, казна му је повећана на затворску казну с принудним радом на 15 година, губитком грађанских права и конфискацијом имовине.
Актом помиловања из 1953. године пуштен је из затвора. Умро је 2. јула 1992. године у Лондону. Суд је извео доказе и нашао да је захтјев основан: да је Пекићу суђено и да је осуђен "на основу политичког неправа, својственог ауторитарним режимима у којима је владало политичко законодавство, и политичко правосуђе", да су пресуде против њега донесене "из идеолошких и политичких разлога, да је идеологија на основу које су оне донете неопозиво превазиђена, и да постоји потреба да се правна прошлост савлада управо утврђењем ништавости тих одлука, као и ништавости и неважности свих њихових правних последица и утврђењем да се суђено лице сматра неосуђиваним". |
| Случај Андрије Хебранга |
 |
У рјешењу Окружног суда наводи се да је Андрија Хебранг службено ухапшен у Београду 18. свибња 1948. године, против њега је вођена истрага у затвору УДБ-е за Југославију у Београду
а, према службеној верзији, извршио је самоубојство у истражном затвору 11. липња 1949.
|
Хебранг је рођен 22. октобра 1899. у Бачевцу код Вировитице, био је члан Социјалдемократске радничке партије Југославије од 1919, у новембру 1929. осуђен је на казну затвора од 12 година и два мјесеца, а из затвора је изашао 15. фебруара 1941. Потом га хапсе усташе 1942. године, при чему он пружа отпор и бива тешко рањен у главу, да би потом 23. септембра у близини Окучана био размијењен за двојицу усташких дужносника. У току рата био је секретар ЦК Комунистичке партије Хрватске и члан Политбироа ЦК Комунистичке партије Југославије, а након рата – све до 8. јануара 1948. – био је на високим државним функцијама.
Почетком маја те 1948. године из куће у тадашњој Румунској улици 56 (данашња Ужичка) у Београду одведен је на саслушање пред партијском комисијом негдје на Фрушкој гори и истог дана ухапшен и одведен у београдски затвор Главњача. Окружни суд је установио да су све оптужбе биле лажне, исконструиране и монтиране без иједног доказа – чак и без индиција – тако да је ријеч о класичном политичком и идеолошком обрачуну са човјеком којега је требало елиминирати из политике, са слободе и на крају из живота. Хебранг никада није изашао из Главњаче, нити се зна вријеме, мјесто и начин смрти, као нити мјесто где је сахрањен.
"Сам начин вођења истраге, исцрпљујуће, готово свакодневно саслушавање које је трајало месецима уз примјену различитих метода са сврхом да се ухапшени психички сломи, управо указује на чињеницу да је једини циљ ове истраге било ‘признање учињених кривичних дела' што доводи у сумњу да су судски органи располагали ваљаним доказима и наводи на закључак о постојању исконструисане и произвољне оптужнице, која би имајући у виду положај који је Андрија Хебранг заузимао у тадашњој власти, тешко опстала да је до суђења дошло. Тадашњи систем, и политичко једноумље, ипак није довољно моћан да дозволи да до јавног суђења дође, јер се радило о врло високом функционеру и предратне КП и нове власти, без признања учињених кривичних дела, тако да се и званична верзија о смрти рехабилитованог лица са ове временске дистанце и обзиром на све изнете чињенице доводи у сумњу", пише у рјешењу Окружног суда, у којем се констатира да суд није добио нити један једини доказ о начину и времену смрти Андрије Хебранга, као ни о мјесту његове смрти. Па се закључује: "Сврха ове одлуке је да се отклони свака сумња у искреност намере да се неправде отклоне и у ситуацији када искључиво суду историје и савести евентуално преживелих учесника и очевидаца смрти и сахране Андрије Хебранга остаје да расветле околности под којима је Андрија Хебранг преминуо и где почивају његови остаци, како би га његова деца имала макар у смрти, јер су целог живота патили због недоказане кривице свога оца." |
Случај Жанке Стокић |
 |
Окружни суд у Београду рехабилитирао је
Живану Жанку Стокић и утврдио да је пресуда Суда за суђења злочина и преступа против српске националне части од 3. 2. 1945. године
ништава од тренутка доношења и да су
ништаве све њене правне посљедице.
|
Том пресудом оптужена Жанка Стокић оглашена је кривом јер је за вријеме окупације, као чланица београдског Народног позоришта, судјеловала у "Весељацима" и "Централи за хумор", које су биле под благонаклоном заштитом њемачког окупатора, а посебно због учешћа у програмима Радио Београда у оквиру дневне емисије "Шарено поподне", чиме је "културно и умјетнички" сурађивала с окупатором и домаћим издајницима, па је осуђена на казну губитка српске националне части у трајању од осам година. Молбе за помиловање Жанке Стокић подношене након изрицања казне биле су одбијене од стране Предсједништва Народне скупштине. Жанка Стокић преминула је 20. 7. 1947. године.
Током поступка рехабилитације Окружни суд у Београду утврдио је да је Жанка Стокић добровољно ступила у ново позориште јер је била болесна и био јој је потребан новац за лијечење, док је у београдску радио-станицу ступила под принудом (на тражење главног немачког радио-аранжера). Из наведеног произилази да је глумица, по доласку окупационих власти, наставила да се бави својим редовним позивом – глумом, да политички није била ангажирана и да једино због свог здравственог стања није била у могућности да одбија понуђене ангажмане, али да својим радњама није утјецала на стварање другачије атмосфере у културним и ширим круговима. Осим тога, суд је нашао да глумица у поступку због злочина и преступа против српске националне части није имала браниоца, јер га није могла платити, те да јој није био постављен бранилац по службеној дужности чиме јој је било ускраћено и повређено право на стручну помоћ у обрани, па је стога, у познатим друштвеним околностима, изречена казна заснована на политичким и идеолошким разлозима. |
 |
|
|
|
