| |
 |
| Теофил Панчић: С понистре се види Борча |
 |
Текст у потпуности преузет са портала листа
"Време"
Цела ова радикалска шарада је утврђивање градива, позиционирање странке, што оштрије раздвајање од напредњачког ревизионизма
Је л' се то мени причињело, или се Ратко Младић пре неки дан указао у Центру "Сава"? Прислонио се човек лепо у првом, почасном реду, и са приметним задовољством на иначе клинтиствудовски хладном лицу одслушао безбројне мудре бесједе окупљеног Српског Радикалства. Занимљиво, директор Центра "Сава" није дошао да Младића ухапси и приведе Закону – пошто је наречени грађанин званично одметник од истог – вероватно зато што нема индиција да је некадашњи пуковник ЈНА "педер", а директор толико не воли "педере" да на хладној страни његовог срца напросто није остало места за невољење било кога другог. Не воли човек младиће који воле младиће, али против младића који воле Младића нема баш ништа, дапаче. Осим тога, овај радикалски, савоцентрични Ратко Младић је од картона, што би поприлично отежало, чак и обесмислило његово хапшење (зато ваљда није било ни Расима). А ни Серж Брамерц нам изручење тог и таквог Младића вероватно не би уважио као валидно. Како год, они љутити прегаоци Геј-стрејт алијансе сада знају како треба са Страшним Директором: када следећи пут пожеле да дођу и наступе у СЦ-у, нека то учине у картонском обличју.
Па добро, али шта је картонски Ратко Младић уопште радио на радикалском теферичу? Дош'о човек да га испоштују , да му ускликну с љубављу, онако како већ та екипа уме – љубав јој је генерално јача страна, о чему се већ довољно зна одавде па све до... да простите... Карлобага. Па и нешто даље. Порука је, верујем, исправно протумачена, хвала лепо. А она гласи: што смо чинили, чинили смо, вала и нека смо, и опет ћемо, ако буде среће. Ево, питајте Ратка ако не верујете! А све у име и за славу Велике Националне Идеје (добро, уз понеки колатерални добитак у роби, кешу, покретностима, непокретностима... мора од нечега да се живи). Бајдвеј, штета је и прави концептуални пропуст што том приликом није укартонисало и шармантног Горана Хаџића, најзнаменитијег Пачетинца у космосу, тек да се васколиком потенцијално заинтересованом Српству с правог места (има ли уопште правијег?) одашље пригодна порука да ће и убудуће главна кадровска теренска база Свете Великонационалне Идеје бити којекакве јајаре, мунђоси, кокошари и остали сеоски ђилкоши широког спектра, баш као за оних славних дана 1991–1995, када је многи анонимни мирнодопски Нико и Ништа обноћ постао Неко и стекао Нешто, штавише Свашта (све причајући Којешта и чинећи Штошта).
Добро, али чему све то, данас & овде, када се радикалска верзија гротескно набубреле Велике Србије одавно свела на Земун са припадајућим доњосремским селима, да би баш ових дана остала и без њега, преселивши се у чисту виртуелност ? Па, можда баш зато... У сваком случају, Ратко од картона и радикали од крви и меса окупили су се у СЦ-у да обележе (хм, умал' рекох прославе ... ех, шта ти је подсвест!) шест година откад је Шешељ Војислав на добровољно-принудном боравку далеко изван граница чак и највеће Велике Србије за коју је кадра батајничка картографија. И да му се том приликом закуну – њему да се закуну, својима да обећају, осталима да припрете – да никада и никако неће скренути с његовог пута, који их не води у Схевенинген (како сте ви злобно помислили, јер вашим мрачним умовима господари антисрпски вирус) него право у... како оно беше... ах, да: Карлобаг, Огулин, Карловац и Вировитицу, како се, не без извесних (симптоматичних?) артикулацијских тешкоћа присетио Драган Тодоровић, грмећи нарогушен и љут сав са оне говорнице (која, што јес' јес', многе надобудне громовнике памти) тако сугестивно да су, сведоци тврде, светла у многим вировитичким домовима те ноћи горела до јутра, и многи се вировитички домаћин (читај: усташки окупатор и узурпатор свете српске подравске земље) неспокојно превртао и батргао у полусну, с неприсподобивим ужасом замишљајући осветнички расположену Радета Вјерицу како прилази њему, авај, баш њему, од свих, баш њему...
Како се "жанровски" дефинише сав тај кравал, Анно Домини 2009? Да је та опскурна ствар изречена тамо где жанровски спада, дакле у каквој чађавој механи удаљеној од свих главних путева, и то у оним психоделиричним тренуцима пред јутарњи фајронт, све би било једноставно за објашњавање. Пред пуним Центром "Сава", то ипак има другачији призвук: свакако опаснији, мада не нужно и сабранији . Александар Вучић, рецимо, држи да се ради о чистом лудилу, напомињући како он, ето, "није луд" да говори да су Сплит, Макарска, Брач, Хвар или Шолта "српски". Није да ми се дефиниција не допада, али је аутор у том погледу прилично необичан случај, то јест, говорећи о том и таквом "лудилу", напросто не може да не говори и о себи од колико јуче-прекјуче.
Не спомињем Вучића тек тако. Цела ова радикалска шарада битним је делом управо демонстративно утврђивање градива, позиционирање странке за наредни период пре свега кроз што је оштрије могуће дистанцирање од "напредњачког" ревизионизма . Отуда Младић од картона, Карлобаг од ракијашких испарења, Шолта од ранојутарње јадранске магле, гледана не са понистре него са пенџера, како и доликује једном вајкадашњем српском острву. Николић, Вучић & цо. измакли су се из терминалне фазе тог лудила не зато што су "бољи" – наиме, да то јесу, не би их тамо ни било свих оних пустих година – него зато што су, рецимо, разумнији, тј. политички паметнији. Или зато што су имали избора. Преосталим шешељистима је остало само оно једно те исто, као Шваби тра-ла-ла: Карлобаг, Карловац етц., као мантра која ништа не кошта и ни на шта "реално" не обавезује. А с понистре земунског Магистрата, како год окренеш, види се само Борча, под условом да је не прогутају опаке дунавске магле.
|
 |
|
|
|
