Текст у потпуности преузет са портала листа
"Блиц"

КРАГУЈЕВАЦ - Голубови су његова љубав. Њих чува већ 44 године и тврди да када вам једном перце уђе у нос, никада не излази одатле. Градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић страствени је голубар и каже да и данас, и поред свих обавеза, често не може да спава због својих љубимаца. Мисли о њима, брине, обилази их и ноћу... Тако је то када си голубар, прича градоначелник.

Стевановић има велики голубарник који је наслоњен уз његову породичну кућу у насељу Стара радничка колонија. У приземљу је прво јато. Када се пењемо уз степенице, долазимо до кавеза где су парови. Ту је око тридесет упарених голубова. Смештени су у засебне, дрвене кавезе.

- Имао сам ујака који је живео у вароши близу Сомбора. Код њега сам први пут видео голубове, јер је он био познати голубар. Одатле сам, као гимназијалац, донео своја прва два голуба - Буљавка и Лимунку. То су биле украсне птице. А убрзо сам добио на поклон још пар комада, али птице које нису служиле за украс, него оне које лете. Од тада сам почео да гајим српске високолетаче. Већ почетком седамдесетих година сам имао своје прво такмичарско јато. А то је уметност. То је право чудо од птица. Пораним у шест ујутро, пустим их, а онда гледам у небо сатима... Освојио сам са њима много награда - прича Стевановић.

Такмичење голубова је специфичан спорт. Када полете, како нам је објаснио градоначелник Крагујевца, треба да за сат времена достигну висину од преко 1.000 метара. И ту треба да лете што дуже. Голубари са земље прате како машу крилима, како се одржавају у ваздуху...

- Српски високолетач је један од најбољих светских голубова. Он на висини од 1.000 метара може да проведе и преко десет сати. Када те птице пустите ујутру, тек поподне, пред вече, почну да се спуштају и да вам се враћају. Те птице су прави спортисти. Они су, за разлику од енглеских и пакистанских голубова, који такође лете високо, препознатљиви по томе што на глави имају „капу”. Када се човек, као што сам ја, зарази од ране младости са голубарством, то му уђе у крв и то у њему остаје до краја живота. Пошто сам последњих година у мањку са слободним временом, јер се бавим политиком и често сам ван куће, о мојим голубовима често брину пријатељи. Голубови имају најбољу храну, лекове, витамине, обавезно добијају и вакцине против разних болести које их могу напасти. А када ме спопадну разноразне муке и стресови, ја дођем код њих. Гледам их, храним, негујем. Причам са њима. Мој голубарник ме релаксира, напаја ме енергијом. И данас могу сатима да гледам у небо, у своје птице. Ништа лепше од тога нема - каже Стевановић.

Градоначелник каже да је преко овог хобија упознао најбоље пријатеље.

- Има нас разних професија. Ја сам машински инжењер, сада сам градоначелник, а голубари су и мајстори, лекари, разноразни људи. Када се сретнемо, причамо само о птицама. То нам је тема. И то је добро. Нема политике, нема других прича осим голубарства. Ево, баш је прошле године Дуда Ивковић, кошаркашки тренер који је мој колега - голубар, у овом спорту са српским високолетачима поставио најбољи резултат на свету. Он тренутно има најбоље голубове у Србији, а можда и на планети - тврди Стевановић.