Текст у потпуности преузет са портала листа
"Политика"

Сећате ли се „љупке” Мадлен Олбрајт? Наравно да се тога сви сећамо. Једаред када је нису ништа питали о Србији већ о томе да ли је понекад потребно жртвовати демократију да би се остварио привредни раст, изјавила је: „Никако, па демократија представља предуслов привредног раста!”. То, међутим, нико озбиљан никада није успео да докаже. Дакле, незнање и ароганција (домаћих и страних политичара) обично иду руку под руку.

Но, како заиста стоје ствари у погледу односа демократије и привредног раста? Да ли успостављање и опстајање демократије поспешује привредни раст? Или је, можда, диктатура повољније окружење? Савремена теорија привредног раста не даје једнозначан одговор на ова питања. Треба поћи од следећег: за привредни раст су потребне инвестиције, а нико неће да инвестира уколико његова својина није заштићена. Једино уколико је власник убеђен да ће моћи да ужива плодове те своје инвестиције – да му нико ништа неће отети, што од саме инвестиције, што од приноса те инвестиције. И да му то неће отети држава легално (путем високих пореских стопа), илегално (путем корупције, изнуђивања или напросто отимачине различитих врста), или да му то, у условима у којима држава обезбеђује владавину права, неће отети приватни пљачкаши различитих провинијенција. Приступа се инвестицији тек када је инвеститор сигуран да је то заиста тако и да ће тако остати у будућности у догледно време (инвестиционе одлуке увек се доносе на основу очекивања).

Какве то везе има са демократијом? Може да има. Наиме, демократија се заснива на начелу један човек – један глас. То значи да је расподела политичке моћи у демократији равномернија него расподела доходака, односно богатства. Другим речима, сиромашни јесу, односно могу да буду, политички релативно снажније заступљени него богати. То доводи до политичких притисака ка присилној прерасподели дохотка од богатих ка сиромашнима. Политичке партије које су на власти, односно које се боре да преузму власт, морају да у одређеној мери удовољавају овим захтевима, што доводи до веће јавне потрошње, односно снажнијег опорезивања, па тиме до смањења подстицаја за инвестирање. Штавише, потребан услов за привредни раст често представљају реформе које су болне. Политичари који се демократским средствима боре да остану на власти често не предузимају те реформе процењујући да их то може коштати њихове позиције. Демократија се и у овом случају не показује као савезник привредног раста.

Да ли то значи да су у праву они совјетски саветници који су говорили да је афричким земљама потребан хлеб, а не (демократске) игре? Руку на срце, совјети су заиста обезбеђивали хлеб – 200 грама црног дневно на Колими. Чак и да диктатура има погодности у погледу привредног раста, мада је чињеница да највећи број најнеразвијенијих земаља спада у диктатуре, тешко да је диктатура пролетаријата прави пут за привредни напредак. Природни експеримент нам нуде две Кореје, и једна и друга диктатуру од краја Другог светског рата до 1980. године. Док је југ стварао услове за убрзани привредни раст, што је дало запањујуће добре резултате, на северу се...

Какве то има везе са нама? Србија је, свакако, демократија. Чак нас и амерички Фридом хаус сврстава међу „слободне земље”. Сва ограничења које демократија генерише у погледу привредног раста код нас су још и појачана. Постоји огромна јавна потрошња у којој се налази разумевање за све и свашта. Постоји огромна присилна прерасподела оно мало вредности која се код нас створи. Постоји огромно пореско оптерећење, које многи и не примећују због пореског система који се заснива на доминацији индиректним порезима. А поруке политичара су стално улагивање онима ка којима иде прерасподела „нећемо смањивати пензије и плате” (оне у државном сектору, наравно).

Да ли то значи да треба да уводимо диктатуру? Само то не! Демократија, наиме, има једну јако велику вредност. Она може, понављам само може – ништа не гарантује – да спречи власт да прави глупости. Ипак ће они који су на власти ићи на изборе, па ће бирачком телу морати да објасне свој ничим непоткрепљени оптимизам, своје дневно мењање ставова, своје ничим неоправдане политичке и економске пројекте. А све то морају да објасне и мање или више обавештеним новинарима. Замрзните групни портрет са премијером, будући да је ова Влада Србије по нивоу међусобне комуникације управо то и ништа више, и замислите на шта би све то личило да сутра нестане демократије. Већ ме хвата зима! Она са Колиме.

председник ЦЛДС-а и професор Правног факултета БУ
Борис Беговић
[објављено: 18/03/2009]